Pevačica Marija Šerifović podelila je sa svojim pratiocima na Instagramu emotivnu poruku sa putovanja, koja je privukla pažnju zbog iskrenih reči o životu, ljudima koje je upoznala i spoznaji koliko joj nedostaju porodica i dom.
Marija je uz fotografiju sa putovanja objavila poduži tekst u kojem se osvrnula na iskustvo koje je doživela, ističući da je na ovo putovanje krenula sa pitanjima na koja nije imala odgovore, ali da se sada vraća sa drugačijim pogledom na mnoge stvari. Posebno je istakla koliko su je dirnuli susreti sa ljudima koji su joj za kratko vreme postali bliski. Ovo je usledilo nakon što je podelila je sa svojim pratiocima na Instagramu nesvakidašnje iskustvo sa Balija, gde se popela na vrh vulkana Batur.
” height=”30″ src=”http://www.republika.rs/layout/img/arrow.svg?v=1″ width=”30″>
“I tako… Došao je kraj.
Došli smo ovde kao stranci. Svako sa svojim životom, teretom, strahovima i onim što je dugo ćutao, čak i pred sobom. Danas se rastajemo kao ljudi koji jedni o drugima znaju možda više nego oni koji nas čitavog života čekaju kod kuće.
Čudno je to koliko nekome možeš da se približiš za samo nekoliko dana. Koliko tuđa suza može da postane tvoja. Koliko tuđa priča može da ti objasni sopstvenu. I koliko je malo potrebno da od potpunih stranaca postanemo ljudi koji će zauvek nositi delić jedni drugih.
Ne znam gde će nas život odvesti, ni da li ćemo se ikada više svi naći na istom mestu. Ali znam da posle svega što smo ovde podelili, za mene više niko od vas nije stranac.
A ja…
Negde na polovini ovog putovanja bila sam sigurna da sam došla bez razloga. Pitala sam se šta ja tražim ovde. Šta je to što treba da razumem, a već nisam razumela? Šta je to što treba da naučim, a život me već nije naučio?
Danas znam da nisam došla slučajno. Odlazim sa porukama koje nikada nisu bile jasnije. I sa jednim neobičnim osećajem da se u meni nešto pomerilo. Tiho i bez velike drame.
Ja sam osoba koja nema mira. Uvek negde idem, uvek nešto planiram, uvek postoji neko sledeće mesto, neki sledeći avion, neki sledeći razlog da ne budem tamo gde jesam. Neko bi rekao da bežim. I možda je u pravu. Možda sam godinama umela da stignem svuda, osim tamo gde je trebalo najviše. Do same sebe…
A onda se dogodilo nešto što nisam očekivala. Prvi put ne želim da ostanem još malo. Želim kući.
Svome sinu. Svojoj majci. Prijateljima. Svima onima koji me poznaju i kada ćutim, koji me vole i kada nisam laka za voleti, i koji će mi, sasvim izvesno, već za dva dana jesti džigericu. Ali danas mi čak i to nedostaje.
Možda se to zove mir. A možda i susret sa samom sobom. Onaj u kojem shvatiš da nisi morala da odeš na drugi kraj sveta da bi pronašla nešto novo, već da bi se setila koliko je dragoceno ono što već imaš.
I ako me je ovo putovanje nečemu naučilo, onda je to da ne moram stalno negde da stižem. Da ne moram stalno nešto da tražim. Da možda sve ono za čim toliko dugo trčim već postoji.
I da me čeka kod kuće.“
BONUS VIDEO:
