Државни врх Јужне Кореје има озбиљан комуникациони проблем са Западом последњих недеља.
Најпре је, према речима председника Ли Џе Мјуна, украјински лидер Володимир Зеленски прекршио договор међу њима да ће изручење два севернокорејска војника Сеулу, које је украјинска војска заробила у јануару 2025. у Курској области у Русији, остати у тајности.
Чињеница да је Украјина половином септембра пребацила у Јужну Кореју два севернокорејска војника које је држала у заробљеништву у Кијеву требало је да остане тајна како би се од евентуалне одмазде Пјонгјанга заштитиле њихове породице, али и јужнокорејска држава, али је Зеленски у свом говору пред Генералном скупштином Уједињених нација ту чињеницу на изненађење Сеула обелоданио.
Када су украјинске власти негирале тврдњу јужнокорејског председника да су се две државе договориле да трансфер заробљеника остане у тајности, његова влада је од Кијева затражила званично извињење, јер су, како је сам јужнокорејски лидер навео, Украјинци учинили да он изгледа као лажов.
Међутим, иако су, по извештавању новинске агенције Јонхап, министарства две земље заједно радила на томе да сроче текст јавног извињења који би задовољио Сеул и истовремено сачувао образ председника Зеленског, коначна формулација коју су објавили у Кијеву није испунила очекивања корејског председника, због чега је Сеул ове недеље повукао свог амбасадора из Украјине.
Храбро у заштиту части
Република Кореја је тако постала прва држава војнополитички савезник Вашингтона која се усудила да се јавно супротстави украјинском лидеру, који иза себе има моћне војнополитичке и обавештајне структуре Запада и који се у свом спољнополитичком вербалном дискурсу и захтевима према другим државама у прошлости неретко понашао као да је водећи државник данашњице.
С обзиром да се одмах након што је јужнокорејска влада најавила да ће “предузети мере” против Кијева у британској штампи појавио чланак о томе како Сеул крши санкције против Русије испоручујући на Далеки исток највеће словенске и светске државе прерађевине од нафте, јасно је да одлука председника Лија и његових сарадника да повуку амбасадора из Украјине како би одбранили своју част (мада су они то учинили уз саопштење помирљивог тона у којем наводе да настављају контакте са украјинском владом) неће проћи без последица.
Остаје да се види какве ће оне конкретно бити – поред притисака у вези трговине са Русијом, могући су, рецимо, и притисци на нордијске и источноевропске чланице НАТО пакта које последњих година наручују јужнокорејско наоружање вредно десетине милијарди долара да смање или обуставе те куповине.
Сукоб и са Вашингтоном
Готово истовремено, Сеул се суочио са још једним проблемом у комуникацији, који га може озбиљно економски погодити.
Наиме, прошле недеље амерички министар за трговину Хауард Лутник изјавио је током прес конференције у Белој кући у друштву председника Трампа да ће Јужна Кореја уложити чак 54 милијарде долара у изградњу гасовода у америчкој држави Аљаска.
Реч је о 1.300 километара дугом гасоводу који би био постављен за око три године и почео да функционише за пет година. Он је есецијални део стратегије Вашингтона за преузимање енергетске доминације у Источној и Југоисточној Азији – инфраструктура која би из конкуренције требало да избаци или бар осетно потисне садашње велике снабдеваче тамошњих економија као што су Русија, Катар и Аустралија.
У четвртак, међутим, јужнокорејски министар индустрије Ким Ђункван саопштио је јавности да Лутникова изјава није тачна, јер влада у Сеулу није дала никакво обећање САД у вези са гасоводом на Аљаски – по њему, јужнокореанци не само што нису одредили суму којом би евентуално учествовали у великом пројекту на Аљаски, већ нису ни донели одлуку да ли уопште желе да буду део тог сложеног пројекта.
Ово стога што би због сурових климатских услова на Аљаски он могао да се одужи и пробије све рокове, те и уопште буде економски неисплатив. (Министру Киму се објавом на друштвеним медијима придружио и председник Ли, који је нагласио да ће сарадња на пројекту евентуално почети тек када буде урађена студија о његовој економској исплативости).
Председник Трамп и његов тим већ су нудили улагање у гасовод на Аљаски Токију и Тајпеју и судећи по томе да се у Лутниковој прошлонедељној изјави слово свело на Сеул, нису успели у томе да тамошње компаније привуку да уложе свој новац.
Лути на небу са дијамантима
Јужнокорејска влада тако се поново нашла у вербалном раскораку са неком од влада политичког или колективног Запада, овог пута са самим шефом тог блока – Сједињеним Америчким Државама.
Медији у Источној Азији склони су томе да поверују јужнокорејској страни, јер је господин Лутник и раније јавности саопштавао бомбастичне вести о страним улагањима које су ласкале политици и личности председника Трампа, али нису биле у складу са оним што је било договорено у међудржавним преговорима.
Тако су прошле године у Токију морали да сместа реагују на његов ТВ интервју у којем је рекао да ће председник Трамп сам одлучити где ће и у којој мери отићи 550 милијарди долара новца које је Јапан обећао САД како би издејствовао обарање Трампових “реципрочних” царина са 25 на 15 одсто.
Представници владе у Токију тада су појаснили да је договорено да и јапанска страна има право на одлуку о томе у које пројекте у САД ће ићи њихов новац, јер и јапанске компаније улагачи треба да кроз њих остваре профит, као и да поменути пакет од 550 милијарди не обухвата искључиво бесповратне инвестиције у новцу, већ и зајмове и гаранције за предузећа извођаче пројеката.
Но, у Сеулу, где се сада рвају сa каприциозним тумачењима раније постигнутих договора од стране својих западних партнера, били би мудри ако би се фокусирали не толико на проблем тачности или истине, већ на питање перцепције.
Јер, мада је министар Лутник изјавом да ће Јужна Кореја платити цео скупи, ризични пројекат на Аљаски направио отклон од стварности и зашао у бајковити домен слатких снова, треба имати на уму да је он ту изјаву дао у једном конкретном унутрашњеполитичком контексту – само месец дана пред парламентарне изборе у САД у тренутку када су у посети Белој кући били гувернер Аљаске Мајк Данливи и сенатор из те државе Ден Саливан, обојица кандидати Трампове Републиканске партије на предстојећим изборима.
Републиканци у истраживањима јавног мњења у САД доста заостају за својим вечним ривалима из Демократске партије, те су им пред изборе потребни велики успеси којима би могли да обрадују гласаче и бар ублаже незадовољство маса, ако не и да преокрену неповољни тренд с којим се суочавају.
Јужнокорејски министар индустрије Ким не само што је демантовао Лутникову изјаву, већ је изјавио да је том америчком званичнику упутио снажан протест. Тај деманти је, као цунами, убрзо преплавио све важније медије у Републици Кореји и САД.
Међутим, можда би било мудрије да је, упркос узнемирености дела јужнокорејских привредника и питањима домаће штампе, влада у Сеулу деманти обавила донекле дискретније и сачекала завршетак гласања у САД на предстојећим изборима (3. новембра) да натера Лутника да одступи од своје изјаве како би избегла неки исхитрен осветнички потез владе у Вашингтону, попут поновног подизања царина.
Старомодни Кореанци
Јужнокорејски врх, чини се, и даље верује у истину и комуникацију засновану на њој и међусобном уважавању. То је вредно поштовања.
Међутим, на Западу, који пролази кроз доба пост-истине у којем су важни наративи, перцепција и утисци, а не како нешто заиста јесте (и у којем се стога посебно вреднују празна обећања, пропагандни слогани и позирање), то већ представља застарели приступ дипломатији и односима са јавности.
Тој чињеници или промени у схватању политике и међународних односа, изгледа, још увек се нису прилагодили у Сеулу. Јужнокорејски председник, који је професионални политичар, човек који се у политички живот своје земље укључио у младости као борац за људска права, као да и даље не схвата да преко пута њега у Кијеву и Вашингтону седе глумац и звезда ријалити шоа.
Можда у Сеулу рачунају на пораз Трампове опције на предстојећим парламентарним изборима. Ипак, нема гаранција за то да ће Конгрес, у којем би доминирале демократе, поништити одређене Трампове потезе према државама Источне Азије као што је Република Кореја и да ће се економски и реторички притисак на њу да брзо улије 350 милијарди долара инвестиција у САД ублажити.
