Onoštojizam

Pominjao sam Jovana Šćekića, barda tv-novinarstva u beleškama, ovde, o savremenom razaranju, nestajanju novinarstva. Profesionalnog! A klice razaranja pojavile su se još 1987. Decenijama pre, štagod se mislilo o tom dobu bilo je vreme bolje informisanosti. Sećam se „usmenih novima“ pred prepunim salama u selima na kojima su govorila najpoznatija pera, pred seljacima, radnicima, studentima, srednjoškolcima koji su – zamislite – znali ko im govori jer – čitale su se novine, gledala tv, slušao radio.

E, sad Jovan! Bio sam klinac, ali mislim da je i on jednom bio u Vražogrncu! Lično sam ponosan što sam ga poznavao i s njim sarađivao. Ne samo kad mi je na jednomesečnoj praksi bio mentor tv-novinarstva, pa sam onu zgradu – pred kojom sad demonstriraju studenti jer, ne samo da nema takvog novinarstva, već nema nikakakvog – napustio sa tri emitovana priloga. Jedan ekskluzivan o studijskom boravku u Beogradu stotina mladih intelektualaca (i ratnih ranjenika među njima) iz Angole do juče boraca „Polisarija“ koji su obučavani za diplomatsku službu u tek „ponezavisneloj“ zemlji.

Šćekić je redovno bio i predavač na svakogodišnjim novinarskim školama „Omladinskih novina“ (potom NON).

Evo, ne citiram, pričam po sećanju, kako je polaznicima objasnio prvi tv-izveštaj iz Švedske, veče uoči parlamentarnih izbora. Veli: „Stanem ja nasred mosta preko jednog kanala u Stokholmu, izbečim se u kameru i kažem: dobro veče, nalazim se na mostu preko kanala tog i tog. Iza mene vidite zgradu – kamera ide na zgradu – švedskog parlamenta. Sutra će Šveđani na izborima, tim i tim po redu, birati toliko i toliko poslanika za ovaj parlament. Na izborima se glasa za toliko i toliko partija… najveće šanse ima…“

Delovaće kao sitnica, ali uvek se, svakodnevno po nekoliko puta setim Jovana. Kako nije počeo izveštaj poštapalicama kakve poslednjih godina sve više koristi i sve veći broj čak i odličnih tv-novinara. Nije počeo sa: dobro veče „ono što želim da kažem to je“, nije rekao ni „ono što je iza mene, to je švedski parlament“, niti „ono što je važno to je da“ najveće šanse za pobedu…

Nisam ni ja počeo ovaj tekst rečima „ono na šta želim da podsetim je“ da sam pominjao Jovana Šćekića… A ova floskula se, poput još mnogih, kao sve raširenije neispravno „bez da“, umesto „a da ne“. Nije ovde samo poruka da kvarenje javnog govora počinje od sitnica, nego i o tome da malo ko mari za upozorenja jezikoslovaca, što je, opet, znak da se ne slušamo kad razgovaramo, dočim je i razgovora sve manje.

Kad poručim da iz intervjua treba brisati rečenicu koja počinje sa „želim da kažem“ … i zameniti je onim što proističe iz „pa kaži“, to se ne odnosi samo na tu grešku. Sve se više u govor ubacuju fraze koje oposreduju i udaljavaju jasnu misao, kao npr. onu da ne „tuče policija demonstrante“, već je „došlo do tuče demonstranata od strane policije“. Pa još pod maskama!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.