Nije bilo nijednog lista beogradskog da nije u poslednjim danima novembra 1939. izveštavao o uspešno završenoj istrazi ubistva koje se četiri meseca ranije desilo u blizini sela Putinaca nadomak Rume.
Tada se naširiko pisalo o smrti beogradskog jorgandžije Stevana Momčilovića, u detalje se išlo u prenošenju svih detalja policijske akcije koja je sudu predala jednog bogatoga seljaka u čijoj štali su pronađeni tragovi krvi. A posle i leš u fazi raspadanja.
Beograđani su čitali zaplete ravne najboljim trilerima, inspektori policije su postali čaršijske zvezde koje su počeli i na ulici da zaustavljaju kako bi im otrkili nešto više, kako bi bar neko u gradu imao da saopšti u društvu što štampa nije već objavila.
Niko nije ni slutio da će jedno razotkrivanje ubice dovesti do tolike medijske pompe.
Uhapšeni Živan Stepanović i pokojnik su imali neke neraščićene račune oko kupoprodaje Momčilovićevog imanja, pa je taj zemljoradnik iz Kraljevice, počinio zločin. Sve se u tom mozaiku uklapalo, što su potvrđivali i maltene feljtonski tekstovi u novinama nekoliko dana. Samo je jedno nedostajalo – prizanje okrivljenog.
On je uporno negirao, ali i to je, reklo bi se, normalno za ljude u takvoj situaciji, pa je samo davalo više draži čitaocima da prate zbivanja.
Ipak, počele su najednom da se pojavljuju nekakve sumnje i nelogičnosti, ali uprkos tome kao nesumnjivo se i dalje uzimalo da je Stevan Momčilović iz Beograda ubijen. Leš mu je identifikovan po obimu vilica i rasporedu zuba.
A onda je na videlo isplivala nova činjenica na koju policija nije računala. Niti bilo ko ko je pratio slučaj toga novembra. Jorgandžija je bio – živ! Nikad življi!
Dane je provodio u Kragujevcu gde se koji dan ranije zaposlio kod tamošnjeg jorgandžije Dragog Markovića. Slobodno vreme provodio je po kafanama sa novim društvom, a novine nije ni čitao pa nije ni znao da je postao glavni junak jednog slučaja koji je prevazišao okvire suda i koji javnost s neverovatnom pažnjom prati.
Tek prvoga dana decembra poslodavac ga je pozvao i priupitao: “Je li, Stevo, šta se ovo piše u novinama?”
Stevan je zaprepašćeno čitao kako je pre četiri meseca ubijen i kako je policija rešila njegovo ubistvo, ali da fali samo priznanje ubice.
– Ja znam da sam živ, a to je za mene važno. Policija neka priča šta joj je drago.
Onda je uzeo članak sa svojom slikom i otišao u Pretstojništvo gradske policije, gde se obratio dežurnom Veselinu Lozaniću:
– Ja sam ovaj Stevan Momčilović koji je ubijen kod Rume.
Lozanić je pomislio da ispred sebe ima nekog neuračunljivog čoveka, ali mu je “mrtvi čovek koji hoda” dao dokaze da on nije onaj raspadnuti leš pronađen kod Putinaca.
Telefonska linija između Kragujevca, Beograda i Rume se usijala. Policajac je kolegama saopštavao da sedi sa pokojnikom i da je njihova istraga dobila zapravo komičan epilog.
Potrudili su se inspektori da ta njihova greška i sramota ne dopru do novinara. Ali badava. Narednih dana beogradska štampa je pisala sasvim drugačije tekstove. Posprdne, između redova.
Al svakog čuda tri dana dosta. Bližila se Nova godina, bilo je lepših tema.
P.S. A ko je onda zaista bio ubijeni čiji je leš pronađen? Ostalo je zauvek misterija.
