PRIČA o paradajzu kao „otrovnoj jabuci” jedna je od najvećih i najbizarnijih istorijskih zabluda u vezi sa hranom. Naime, tokom 18. veka u Evropi izazvao je pravu paniku. O čemu se radi?
Foto: Siva sai praveen Adimulam / Alamy / Profimedia
Zeleni deo ploda, stabljika i lišće paradajza sadrže alkaloid solanin, koji je prirodan otrov za zaštitu biljke. Prašinu je podigla aristokratija. Bogati Evropljani u to vreme jeli su iz skupocenog posuđa napravljenog od kalaja sa visokim sadržajem olova.
Kako je paradajz visoko kiselo povrće, i kada bi ga stavljali na tanjir, njegova kiselina bi nagrizala površinu i oslobađala čisto olovo direktno u hranu.
Ovo je izazivao opasnu reakciju – trovanje olovom, a česta je bila i smrt.
Kako ova pojava nije odmah razjašnjena, krivica ja pala na paradajz koji je nazvan “otrovnom jabukom”.
Zašto je sirotinja preživela?
Kako siromašni sloj stanovništva nije imao mogućnosti da jede iz skupocenih tanjira te je koristio drvene do ove smrtonosne reakcije nije dolazilo. I preživeli su.
Ipak – nije sasvim bezopasan
Nedozreli (potpuno zeleni) paradajz ima veće količine solanina, pa sirov može izazvati mučninu, stomačne tegobe i grčeve.
Tokom procesa zrenja crvena boja označava razgradnju solanina, a sirće ili kuvanje takođe neutrališu ove materije (zato je zimnica od zelenog paradajza bezbedna).
Tekst: Katarina Despotović
