SPAVATE 12 SATI, A BUDITE SE ISCRPLJENI? Žena 5 godina neuspešno tragala za dijagnozom, iako joj je krvna slika bila PERFEKTNA: Iza svega se krio opasni sindrom o kom se ćuti!

Rečenicu “samo se naspavaj” Ina je slušala godinama, iako je spavala po 12 sati dnevno, dok je ujutru jedva imala snage da ode do kupatila. Njena dramatična borba otvorila je pitanje koje savremena medicina i društvo često zanemaruju: kada je umor samo prirodna posledica napornog radnog dana, a kada jasan znak da se u organizmu razvija ozbiljno oboljenje? Dok stručnjaci upozoravaju da ključnu razliku čini upravo kvalitet i efekat sna, put do prave dijagnoze u praksi zna da bude dug, iscrpljujući i ispunjen dubokim nerazumevanjem.

Gubitak snage, “perfektni” nalazi i sumnja

Inine zdravstvene tegobe nisu počele naglim slomom, već blažim umorom nakon drugog porođaja. Međutim, oko pet do šest meseci kasnije, kada je morala ranije da se vrati na posao, njeno stanje se drastično pogoršalo. Pored konstantne iscrpljenosti, javili su se skokovi krvnog pritiska, neobjašnjiva temperatura od 37,2 stepena Celzijusa, otečeni limfni čvorovi, česte upale grla i hronične tegobe sa stomakom.

Podsećajući se najtežih trenutaka, Ina opisuje dubinu svoje iscrpljenosti kroz direktan uvid u svakodnevicu:

“Spavala bih po 12 sati, a ujutru, kad se probudim, imala bih jedva snage da, recimo, odem do kupatila da operem zube, ili tada mlađeg sina da stavim na onaj pult za presvlačenje. I nakon toga bih morala odmah da se vratim u krevet. Prosto sam bila iscrpljena, kao da nisam danima i noćima spavala”.

Uprkos odlascima kod brojnih specijalista, zvanični medicinski nalazi nisu pokazivali ništa neobično, a njena krvna slika opisivana je kao “perfektna”. U jednom periodu došlo je čak i do privremenog otkazivanja jetre uz drastičan skok jetrenih enzima, što je podstaklo sumnje na najteže dijagnoze, ali su svi ostali parametri ostali uredni.

Govoreći o petogodišnjoj potrazi za odgovorima, Ina naglašava koliko je izostanak dijagnoze uticao na njen odnos sa okolinom i najbližima:

“Moj put do konačne dijagnoze je trajao punih 5 godina. I da, ja sam imala nerazumevanje od strane okoline, čak i nekih medicinskih radnika… Onda i vaši najbliži, prosto, prestaju da veruju da se sa vama nešto u vašem telu događa. I dešavalo se da sam sama došla do zaključka, onda sam počela da se pitam da ja ne preterujem u tim svojim simptomima, da nisam upala možda u neke strahove”.

Kako bi proverila da li su simptomi posledica psihičkog stanja, sama je zatražila razgovor sa psihijatrom i psihologom. Detaljno psihološko testiranje potvrdilo je da je njeno mentalno zdravlje potpuno očuvano i da se iza simptoma krije stvarni fizički poremećaj.

Preokret se dogodio tokom boravka u tercijarnoj zdravstvenoj ustanovi, gde su lekari uočili da su antitela na infekcije iz najranijeg detinjstva neobjašnjivo rasla. Profesorka koja ju je lečila tada je izgovorila rečenicu koja oslikava svu nemoć pred ovim oboljenjem: “Ina, kod vas smo pronašli nešto čudno… Kod vas nešto nije u redu, a mi ne znamo šta je”. Tek kada je Inina prijateljica u TV emisiji zapazila gostovanje prof. dr Branislava Milovanovića, Ina je zakazala pregled i konačno dobila tačnu dijagnozu, što je za nju i druge pacijente predstavljalo ogromno olakšanje.

Fiziološki naspram patološkog umora

Stručnjaci naglašavaju da je neophodno jasno razgraničiti svakodnevnu iscrpljenost od kliničkog oboljenja. Neurofiziolog prof. dr Dragan Hrnčić objašnjava da je sasvim prirodno osetiti fiziološki umor, ali ne i hronični umor, nakon dugog rada ili intenzivnog mentalnog napora. Međutim, ključna razlika leži u efektu odmora.

Objašnjavajući ovu razliku, prof. dr Dragan Hrnčić ističe:

“Tako da nešto što treba praviti razliku nije uvek bio neki fiziološki umor… Ali takav umor, fiziološki, koji se javlja svakako kod svakog od nas… vrlo često prođe posle jednog okrepljujućeg spavanja. I onda smo sigurni da je takav umor nešto što je fiziološko… Međutim, ukoliko nam spavanje i dovoljna količina spavanja, objektivno gledano, ne donese odmor i ne bude taj osvežavajući san, onda možemo da posumnjamo da zapravo nešto sa tim umorom nije u redu i treba onda tražiti uzroke tog jednog hroničnog umora koji traje, po nekima, duže od 3 ili 6 meseci”.

Profesor Hrnčić dodaje da Sindrom hroničnog umora (ME/CFS) predstavlja specifičan entitet koji se dijagnostikuje procesom eliminacije. Da bi se postavila dijagnoza, lekari moraju najpre isključiti poremećaje spavanja, nutritivne deficite, oboljenja štitaste žlezde (poput hipotireoze ili hipertireoze) i druge organske poremećaje.

Pored toga, profesor naglašava da ovaj sindrom hroničnog umora često nastaje kao postinfektivno stanje izazvano različitim virusnim ili bakterijskim infekcijama, pri čemu je pandemija kovida-19 i pojava Long Kovida dodatno skrenula pažnju javnosti na ove multisistemske poremećaje. Kod Ine je konkretan okidač bio citomegalovirus (CMV), koji je izazivao čak i privremena oduzimanja nogu i pojavu “palog stopala“.

Ukazujući na sistemski problem u lečenju obolelih, profesor Hrnčić napominje:

“U zdravstvenom sistemu vrlo često smo fokusirani na defragmentisani, u smislu na tercijarnom nivou, svako se bavi svojim organom… A ovo ipak zahteva jedan integrativni pristup, da to sve sagledate… ali ono što moramo znati, da imamo svest o tome da postoji, da može biti jedan od uzroka hroničnog umora“.

Nutritivni deficiti i zamka brzih šećera

Važan faktor u regulisanju energije jeste ishrana, ali nutricionista Aleksandra Lišanin upozorava da ne postoji univerzalni jelovnik i da se potrebe pacijenata drastično razlikuju.

Objašnjavajući kako neodgovarajući režim ishrane može uticati na organizam, Aleksandra Lišanin navodi:

“Nije isto… ishrana kod nje ili kod nekog sportiste. Nije ishrana kod tinejdžerke i kod žene u zrelom dobu, u prelazu, recimo, u menopauzi. U menopauzi se jako često javlja hroničan umor… Međutim, tu često pronalazimo razne nutritivne deficite. Pre svega, deficit gvožđa, na primer, ili folata, ili vitamina B12. I često se to javlja zbog restriktivnih dijeta… Najčešće se javlja nakon postova, recimo”.

Ona objašnjava da nedostatak ovih ključnih nutrijenata dovodi do izražene iscrpljenosti i opadanja kose, ali napominje da ukoliko nadoknada nutrijenata ne otkloni simptome, pretragu treba usmeriti ka hroničnom umoru.

Posebnu opasnost predstavljaju namirnice bogate prostim šećerima. Iako mnogi veruju da slatkiši podižu energiju, nutricionistkinja naglašava da oni zapravo dodatno iscrpljuju organizam:

“To su namirnice koje uglavnom deluju stimulativno na organizam. Pre svega šećer… on čini da nam energija brzo skoči, odnosno šećer brzo skoči, zatim brzo padne zbog dejstva insulina, i onda se osećamo strašno iscrpljeno… i mi onda ponovo potežemo za nečim slatkim… i to je onda začarani krug u kome se mi vrtimo”.

Tri stuba oporavka

U svakodnevnom upravljanju energijom, stručnjaci kao tri osnovna stuba izdvajaju pravilnu ishrana, umerenu fizičku aktivnost i kvalitetan san. Profesor Hrnčić objašnjava da na metaboličkom nivou do gubitka energije dolazi usled razgradnje ATP-a (energetske valute) u mitohondrijama, pa kratka popodnevna dremka od 20 do najviše 30 minuta može poslužiti kao korisno osveženje za organizam.

Danas Ina živi sa lakšim oblikom sindroma hroničnog umora i svesno prilagođava svoje dnevne obaveze trenutnim mogućnostima organizma. Kako sama ističe, naučila je da osluškuje svoje telo i na vreme prekine sa fizičkim naporom.

Opisujući svoj današnji pogled na život, Ina zaključuje:

“Danas živim tako što vodim računa, slušam svoje telo, kada mogu nešto da uradim, kada znam da treba da stanem, prosto povučem ručnu… Mnogo više cenim život. Danas sam mnogo bolje nego što sam to bila ranije. Zahvalna sam Bogu na svakom novom danu što mogu da hodam… i gledam da u ovom danu koji je danas predamnom iskoristim sve ono što mi se nudi na najbolji mogući način”.