DESNICA SA MNOGO LICA: Značajne ideološke i strateške razlike među evropskim suverenistima

KRAJNjA, suverenistička, nacionalna, ekstremna. Svi ovi epiteti prišivaju se “tvrdoj“ desnici, bez previše reda i klasifikacije. U političkom govoru njenih protivnika često završavaju u istoj vreći partije između kojih postoje značajne, ponekad i duboke ideološke i strateške razlike.

Zajedničkih tačaka svakako ima. Protivljenje masovnoj imigraciji, naglašavanje nacionalnog suvereniteta, bezbednost, identitet i tradicionalne vrednosti, kao i zaziranje od prenošenja novih ovlašćenja na Brisel, pojavljuju se u različitim kombinacijama. Ali tu sličnosti često prestaju. Razlikuju ih odnos prema EU i evru, Rusiji i Ukrajini, NATO, ekonomskom liberalizmu, socijalnoj državi, pa čak i pitanje dokle treba ići u nacionalnoj suverenosti.

– Predloge Nacionalnog okupljanja deli mnogo građana Francuske, ali i Evrope, i njihove vlade, pa čak i levice i krajnje levice. Svi se, na primer, slažu da treba kontrolisati migraciju ili da postoji veza između imigracije i delikvencije, ili da migranti smanjuju plate Francuza. Razlikujemo se od ekstrema, tako što naše ideje prihvata široki spektar populacije i što imamo hrabrosti da ih pokrenemo – ističe za “Novosti” Andreja Kotarac, portparol predsedničke kampanje Marin Le Pen, objašnjavajući gde je limit u odbrani sopstvene nacije, a gde se prelazi ta granica i ulazi u ekstreme.

Najbolji dokaz podele suverenista je Evropski parlament. Umesto jedinstvenog desnog bloka, postoje najmanje tri različite grupacije. Francusko Nacionalno okupljanje i mađarski Fides nalaze se među Patriotama za Evropu, nemački AfD pripada Evropi suverenih nacija, dok Braća Italije premijerke Đorđe Meloni sede u klupi sa Evropskim konzervativcima i reformistima. 

Razlike se ne ogledaju samo u Strazburu. Nacionalno okupljanje i AfD, dve veoma jake stranke u dve najveće zemlje EU, prekinule su političku saradnju još 2024, posle izjava tadašnjeg vodećeg kandidata AfD Maksimilijana Kraha o pripadnicima SS. Tadašnja grupa Identitet i demokratija izbacila je čitavu delegaciju AfD, a francuska stranka jasno se od nje distancirala. 

– Kada postoje poslanici koji relativizuju pitanje Trećeg rajha, to je svakako naš limit – kaže Kotarac.

Ne slažu se ni sa Ponovnim osvajanjem Erika Zemura, koji je, uzgred, u dobrim odnosima s AfD.

Različit je i put do političke moći. Negde su suverenisti na vlasti, negde su bili, negde se tek spremaju da stupe na velika vrata. U Italiji je Đorđa Meloni na čelu vlade od 2022. i njena Braća Italije predstavljaju okosnicu vladajuće koalicije. U Mađarskoj je Viktor Orban posle 16 godina vlasti izgubio izbore u aprilu ove godine. Švedske demokrate su od 2022. do nedavnih izbora podržavale manjinsku vladu desnog centra i snažno uticale na njenu migracionu politiku. U Francuskoj prema sondažama svi su izgledi da bi predsednik mogao da dođe iz redova Nacionalnog okupljanja sledeće godine.

– Tokom 2027. sve velike zemlje EU imaće važne izbore, predsedničke Francuska, opšte Španija, Italija i Poljska, a Nemačka nekoliko bitnih po regionima. Ovoga puta svi smatraju da Marin Le Pen može konačno da pobedi. U Nemačkoj, šta god mislili o AfD, ova stranka uveliko napreduje. U Španiji Voks već ima odlučujuću ulogu i počinje da se ujedinjuje sa klasičnom desnicom. Posmatra se i da li će Meloni ponovo biti izabrana jer drugima, na neki način, predstavlja model. To značajno može da promeni većinu u Evropskom savetu – naglašava naš sagovornik.

Upravo se na francuskom primeru vidi koliko je teško pronaći odgovarajući naziv za suvereniste oko koga bi se svi složili. Ministarstvo unutrašnjih poslova pred izbore kandidatima i listama dodeljuje administrativne političke “etikete”. Te oznake nisu isto što i stranke misle o sebi. Nacionalno okupljanje upravo taj prefiks ekstrema odbacuje.

– Marin Le Pen nikada nije želela da bude u delu skupštine gde sede krajnji desničari – pojašnjava Kotarac.

Stranka je čak tražila od Državnog saveta da poništi njeno svrstavanje u blok “ekstremne desnice”. Najviši francuski upravni sud je u martu 2024. taj zahtev odbio.

 Paradoks evropske “tvrde” desnice je u tome što je istovremeno sve vidljivija i sve teža za zajedničko definisanje. Od severa do juga kontinenta njene stranke dele deo političkog rečnika, ali ne nužno i isti politički projekat. Suverenizam tako može da posluži kao zbirni pojam, ali čim se zagrebe ispod etikete, pojavljuje se čitav spektar različitih desnica. A koliko sve može da bude komplikovano u definisanju, zaokružio je Kotarac na kraju:

– Marin Le Pen nikada nije smatrala da pripada desnici ili nacionalnoj desnici! Nacionalno okupljanje je narodna stranka, jedina koja okuplja ljude i iz desnice, i iz levice. Lično sam primer za to.

NIKAD BLIŽE

– Nikad nismo bili toliko blizu da preuzmemo vlast. Čak nam i sondaže za drugi krug daju prednost. Izbori se, naravno, ne dobijaju ispitivanjem javnog mnjenja, godinu dana ranije, već u danu glasanja, ali to jasno pokazuje da postoje velika očekivanja – kaže Kotarac.