NEDOSTATAK stava po nekom pitanju, u najvećem broju slučajeva znači da se politička adresa protivi stavu većine, ali da ne sme to javno da kaže.
Foto: Milos Tesic/ATAImages
Nakon politički relativno mirnog leta tokom kojeg smo svi zajedno čekali odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, Srbiju i srpski narod zadesila su dva par excellence politički važna događaja.
Prvo je 27. avgusta u Hagu preminuo general Ratko Mladić. Nepune tri nedelje kasnije, 16. septembra izrečena je prvostepena presuda liderima terorističke OVK Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Jakupu Krasnićiju i Redžepu Seljimiju. Oba događaja bili su povod za nove napade na Srbiju i srpski narod, prevashodno spolja, sa Zapada. Na unutrašnjem planu, u maltene referendumskoj atmosferi koja je stvorena, gde je s jedne strane Aleksandar Vučić i lista “Ujedinjena Srbija”, a s druge strane svi ostali, određenje prema ova dva događaja umnogome je objasnilo celokupan politički stav učesnika na izborima.
Najpre, smrt generala Ratka Mladića bila je očekivana. General je mesecima ležao prikovan za postelju, neadekvatno lečen. Svaki zahtev porodice i advokata za puštanjem na lečenje u Srbiju je odbijen. Treba istaći i to da je država Srbija uvek bila spremna da da potrebne garancije sudu da bi se general našao na privremenoj slobodi u svrhu lečenja.
Međutim, taj odnos haškog suda prema generalu Mladiću pokazao je da se odnos svetskih moćnika prema srpskom narodu nije promenio. U sudbini generala Mladića prelomila se sudbina svakog Srbima.
Narod je stekao utisak da je uprava zatvora u Sheveningenu želela da general umre. Štaviše, slične poruke dobio je i generalov sin Darko Mladić, kojem je otvoreno rečeno da nema svrhe da mu se život produžava lečenjem.
Rečenica da je „svaki Srbin Mladić Ratko“ dobila je puni smisao i presudom generalu Mladiću za nedokazani “genocid” u Srebrenici. Tom presudom je presuđeno svim Srbima. Najpre nije dokazano nečovečno postupanje prema ratnim zarobljenicima, mučenje ili bilo koji drugi oblik ponižavanja. Čak i oni koji su ubijeni u toj akciji i nakon nje bili su streljani. Jedna od sudija u postupku, Priska Matimbe Nijamba iz Zambije u pitanje je dovela i „genocid“, smatrajući da nije dokazan.
Srbi ratni zločin nikada nisu opravdavali, ali nisu pristali da im se zalepi etiketa genocidnosti i poređenje sa najvećim svetskim krvnicima i zlotvorima, nacistima, fašistima, Pol Potom i sličnima.
S druge strane, nečovečno postupanje prema Ratku Mladiću u Hagu, odbijanje lečenja i ubrzavanje kraja njegovog života, poništavanje njegovog ljudskog dostojanstva, pogodilo je svakoga ko se smatra Srbinom.
Odnos prema generalu prerastao je granice istorije i ušao u mit. Jednostavno, on je u Hagu ubijen jer je Srbin, i osuđen je samo zato što je Srbin. Štaviše, do kraja života je i mučen, samo zato što je pristao da nosi krst svog naroda i njegovih stradanja.
Nakon svih tih muka, došao je red na sahranu. Duboko pogođeni njegovom mučeničkom smrću, stotine hiljada njegovih sinova i kćeri poželelo je da se oprosti od njega. Država Srbije je ispoštovala želju porodice da bude sahranjen pored kćerke Ane.
Dužnost države je bila da garantuje bezbednost svim učesnicima i da pruži moralnu podršku porodici. General je ispraćen od strane vojske kojoj je pripadao, sahranjen od strane patrijarha Srpske pravoslavne crkve koju je branio u građanskom ratu. Na sahrani se pojavio veliki broj onih koji su danas živi zbog njegove odluke da 1991. godine stane na branik otadžbine i da ispuni svoju zakletvu.
Na sve to, druga politička strana u ovoj “referendumskoj” atmosferi, tzv. studentska lista, i studenti u blokadi, koji se predstavljaju kao reformisti, ostali su nemi. U prethodnih dve godine sa te političke adrese slušali smo stavove o svemu i svačemu. Komentarisano je u bukvalno smislu sve, od dnevne politike u Srbiji do velikih geopolitičkih kretanja i promena.
Ispostavlja se da se blokaderi jedino o smrti generala Mladića nisu oglasili. Nisu se oglasili ni o sahrani.
I negativan stav prema nekoj ličnosti ili događaju je stav. Tradicionalne opozicione stranke levo-liberalne orijentacije su jasno istakle da su protiv javne sahrane, da generala Mladića smatraju zločincem nedostojnim pominjanja. Slagala se većina sa tim ili ne, to je ipak jasan stav, na koji oni u demokratiji imaju pravo. Da li je izuzetno mala podrška biračkog tela direktan produkt takvog stava, to treba da procene lideri i članstvo tih stranaka.
Žrtvovanje najvažnijih tema radi blokaderske verzije “velikog šatora”
Nemanje stava po nekom pitanju, u najvećem broju slučajeva znači da se politička adresa protivi stavu većine, ali da ne sme to javno da kaže, da ne bi bila denuncirana. Ideja „velikog šatora“ u okviru tzv. studentske liste i blokaderskog pokreta normalizovala je nemanje stava blokadera po svim važnim temama.
Nisu javno saopštili šta misle o Kosovu i Metohiji i kako planiraju da se postave prema pitanju teritorijalnog integriteta Srbije. Nisu se javno odredili prema pitanju tzv. genocida u Srebrenici i budućnosti Republike Srpske. Nisu se izjasnili po pitanju članstva zemlje u Evropskoj uniji ili privrednog modela koji planiraju da implementiraju. Nisu rekli šta misle i da li planiraju privatizaciju javnih resursa, EPS-a, Telekoma i drugih državnih giganata.
Prvo se u javnosti i na medijima koji podržavaju ovu listu pojavila teza o potrebi kreiranja “velikog šatora”, koji bi okupio razna mišljenja, ideologije, ljude, sa najrazličitijim i često potpuno suprotnim stavovima, sa jednim ciljem – rušenje Aleksandra Vučića.
Međutim, “veliki šator” koji gledamo na tzv. studentskoj listi nema baš nikakve veze sa onim šta takav koncept političkog udruživanja predstavlja u realnosti. S jedne strane tog „šatora“ je većinsko patriotsko, nacionalno biračko telo, a s druge strane tzv. studentska lista. Na listi su ljudi koji po svim važnim pitanjima misle potpuno drugačije od ljudi koji bi trebalo za njih da glasaju.
Blokaderi sa fakulteta u tom odnosu snaga trebalo bi da predstavljaju nekakve medijatore, koji pokušavaju da objasne biračkom telu da imaju punu kontrolu nad ljudima na listi za koje Milo Lompar kaže da ih je birala nemačka obaveštajna služba.
Oni zapravo pokušavaju da pomire biračko telo sa Nemačkom listom, objašnjavajući da uopšte nije važno ko su kandidati, koje nisu oni birali, ali nad kojima će “sigurno” imati punu kontrolu kada jednom preuzmu svoje mandate, koji ne pripadaju ni listi, ni pokretu, ni univerzitetu, već njima lično.
Kako “veliki šator” funkcioniše u praksi, imali smo priliku da vidimo pri reakciji blokadera na presudu liderima terorističke OVK, Hašimu Tačiju i ostalima.
Politička strana na kojoj se nalazi Aleksandar Vučić jasno je istakla da je 25 godina “Zmiji” nedovoljno, da nisu osuđeni zločini nad Srbima u celini. Sud je jasno rekao da nije suđeno terorističkoj OVK, već pojedincima.
To znači da se nastavlja praksa pravdanja zločinačke namere čitave terorističke organizacije da etnički očisti Kosovo i Metohiju od Srba, drugih nealbanaca i nelojalnih Albanaca. Sve to je politička strana čiji je lider Vučić analizirala i istakla da je u pitanju novo poniženje srpskog naroda.
Sa druge, blokaderske, strane tišina je bila toliko zvučna da je eho tog nemanja stava odjekivao Srbijom taman kao pretnje Evropske unije zbog dostojanstvene sahrane generalu Mladiću.
Ni jednom jedinom rečju Nemačka lista, blokaderi sa fakulteta, njihovi analitičari i mediji, nisu osudili skandalozno male kazne za prave krvnike. Ti krvnici su organizatori Žute kuće i kidnapovanja Srba u svrhu preprodaje organa.
To ne kažu Srbi, ili srpske državne institucije, već Dik Marti. Ti krvnici su silovali, palili, ritualno ubijali i svoje sunarodnike, jer su bili lojalni državi Srbiji – to kažu kosovski Albanci, žrtve, a ne državne institucije Srbije.
Kako se nemanje stava prema Hašimu Tačiju “Zmiji” tačno uklapa u ideju “velikog šatora”?
Ako je srpski nacionalni simbol – tri prsta, izmenjen radi 1 odsto birača i 10-ak blokadera sa DUNP-a u Novom Pazaru, da li je zaista nedozvoljeno reći da je “Zmija” zločinac i da su Krasnići, Veselji i Redžepi njegovi saučesnici?
Blokadera nema u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Tamo nikoga ne interesuju ni Nemačka lista, ni izbori koji dolaze. Doduše, neki studenti protestuju u Prištini. Na blokadersku žalost – ne protiv Aleksandra Vučića, već protiv bilo kakvih kazni “Zmiji” i družini.
Prištinski studenti tačno znaju kakvog su političkog stava i za njih je teroristička i zločinačka OVK zapravo herojska organizacija. Nemačke organizacije civilnog društva, fondacije, univerziteti, instituti su izuzetno aktivni i u Prištini. Ipak, pri neredima nije napadnuta nemačka ambasada, nego sedište EULEX-a.
Sve to vreme Nemačka lista, blokaderi, tzv. studenti u Beogradu i po centralnoj Srbiji – ćute. Biće da se ne napada ruka koja te hrani.
(24 sedam)
