Припадници Сектора за ванредне ситуације обележавају данас свој дан, као и славу ватрогасаца-спасилаца. Kако изгледа борба са ватреном стихијом из ваздуха?
Пилоти Хеликоптерске јединице МУП-а овог лета борили су се са ватреном стихијом и у Србији и у иностранству. Јовица Михаиловић, помоћник команданта за безбедност и сигурност летења, који је учествовао у гашењу великог пожара у Делиблатској пешчари, каже за РТС да за страх нема места и да се, када задатак почне, не размишља о одустајању, већ само о томе како да се пожар угаси.
Михаиловић је са колегама био ангажован на гашењу пожара у Шпанији, а практично одмах по повратку наставили су борбу са ватром у Делиблатској пешчари.
“Нисмо имали превише људи. Сви су били ангажовани и нон-стоп су сви били ангажовани и морали смо да кренемо и ми који смо дошли из Шпаније и само смо наставили”, каже Михаиловић.
“Пожар се изнова јављао на истим местима”
Иако су се непосредно пре тога борили са великим пожарима у Шпанији, Михаиловић истиче да је пожар у Делиблатској пешчари био тежи за гашење.
“Био је истрајнији, дуготрајнији. Тамо смо имали мете које смо гађали шест дана и једну по једну смо елиминисали. Међутим, овде се пожар изнова и изнова јављао на истим местима, било да је у питању пожар који се пребацио са неке друге стране, било да је у питању корење које је подземним путем запалило поново пожар”, објашњава Михаиловић.
Посаде хеликоптера све време су у контакту са ватрогасцима на земљи. На основу њихових захтева одређује се где је ситуација најкритичнија и на које место треба усмерити дејство из ваздуха.
“Имали смо човека који је био одређен за руководиоца летења и човека који је наш официр за везу са Сектором за ванредне ситуације, односно ватрогасно-спасилачким јединицама на терену. Са њима смо нон-стоп били у координацији и од њега смо добијали координате, односно директиве, а по захтеву ватрогасаца на терену где им је најкритичније и где да делујемо”, наводи Михаиловић.
“Нема одустајања”
Искуство пилотима омогућава да већ по доласку изнад подручја захваћеног ватром процене колико је ситуација озбиљна. Ипак, без обзира на то колико би борба са пожаром могла да траје, Михаиловић каже да се о одустајању не размишља.
“Нема одустајања. Када почнете да радите, не размишља се о одустајању, него се размишља о томе како ћемо то да завршимо, без обзира на то колико ће то да траје”, истиче Михаиловић.
Ветар, висока температура и конфигурација терена додатно отежавају посао.
“Све ствари које могу да се окрену против вас, окрену се против вас, односно раде на разбуктавању пожара. Ви се трудите да се прилагодите ситуацији, да минимизирате те спољне утицаје и да се фокусирате на то како да што ефективније и ефикасније обавите свој посао, односно угасите пожар”, објашњава Михаиловић.
Посада, додаје, на основу координата пожара процењује висину терена и температуру, одређује место за узимање воде или постављање базена и прорачунава количину горива.
“Ми одредимо колико ћемо горива да сипамо, тако да гледамо да увек будемо на максимуму наших капацитета и капацитета хеликоптера, односно воде, да што више воде бацимо на тај пожар”, каже Михаиловић.
“За страх нема места”
Хеликоптери се, по правилу, укључују када је пожар на тешко приступачном подручју или када земаљске екипе више не могу саме да га контролишу.
“Пожар је нешто што је ван контроле за земаљске јединице оног момента кад нас позову и на неприступачном је подручју, изузетно јак ветар дува, температуре, не може да му се приђе и онда ми ту наступамо”, објашњава Михаиловић.
Не постоје, истиче, два иста пожара нити идеални услови за интервенцију.
“Буквално нема ниједне идеалне ситуације да кажем – овај пожар бих волео. То не постоји. Сваки је специфичан на свој начин”, наглашава Михаиловић.
Иако посаде раде у условима који носе ризик, каже да страх не сме да утиче на извршавање задатка.
“За страх нема места, јер људи који раде овај посао су изузетни професионалци и уложило се јако пуно новца и времена у људе, пре свега у њихову обуку, а и у хеликоптере које имамо”, истиче Михаиловић.
“Прво се јављамо шефу и супрузи”
Вишедневна ангажовања и одсуство од куће део су посла, а Михаиловић истиче да је подршка породице од великог значаја.
“Породица нам је велика подршка и велико разумевање. Ја се овим путем захваљујем свим нашим супругама и деци. Супруге су навикле, просто знају којим се послом бавимо и оне разумеју”, каже Михаиловић.
После слетања и завршетка смене постоји и правило коме се прво јавља.
“То је под број један. Шефу и супрузи. То је то”, каже Михаиловић.
Деци, признаје, одсуство родитеља ипак теже пада.
“Деца кажу: ‘Тата, ето ниси био ту петнаест дана. Ти када одеш, ја спавам. Ти када се вратиш, ја опет спавам'”, наводи Михаиловић, додајући да слободне дане користи како би надокнадио време проведено далеко од породице.
