Првостепеном пресудом Специјализованих већа Косова у Хагу, команданти такозване ОВК осуђени су укупно на 81 годину затвора за ратне злочине. Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими и Јакуп Краснићи осуђени су за ратне злочине, али нису проглашени кривим за злочине против човечности.
Суд је утврдио њихову кривичну одговорност за незаконито и произвољно притварање 385 људи, сурово поступање према 49, мучење 303 и убиство 96 заточеника. Ипак, нису проглашени кривим за шест тачака оптужнице које су се односиле на злочине против човечности.
Поставља се и питање шта су у том случају у правном смислу разлике и где су границе те пресуде?
Разлика између ратних и злочина против човечности
Aдвокат и стручњак за међународно право Новак Лукић објаснио је у Јутарњем програму РТС-а да је разлика у правном смислу оно што смо у неком штуром делу званичног саопштења пресуде сазнали.
“То је да за злочине против човечности, свуда и по Римској конвенцији и у свим законима, свим прописима, и код нас је предвиђено, мора да постоји широки распрострањени напад усмерен против цивилног становништва као једне неодређене групе заштитног објекта, како ми то кажемо. Није везан искључиво за оружани сукоб. Ратни злочини се могу учинити само у време утврђеног постојања оружаног сукоба, и могу бити искључиво усмерени према одређеним цивилима. И ту је разлика”, прецизирао је Лукић.
Напомиње да је председавајући судског већа рекао да тужилаштво није пружило довољно доказа који би показали ту битну чињеницу за постојање злочина против човечности, а то је да је постојао широки и распрострањени напад усмерен према цивилном становништву.
Додаје и да су у сажетку пресуде навели и да је на великој територији Косова и Метохије постојало широких и распрострањених напада, али усмерених на појединце, како је утврђено у пресудама, у односу на она лица која представљају жртве.
“То је оно што смо за сад штуро чули. Какво ће бити образложење у целој изворној пресуди, кад будемо прочитали зашто су одбијени ти ставови тужилаштва, да ли није имало довољно доказа да докаже ту тврдњу, да ли ће се тужилаштво у том делу жалити, то ћемо видети врло скоро”, истиче адвокат.
Заједнички злочиначки подухват
Историчар Стефан Радојковић наводи да сада имамо доступна одређена документа која пре вероватно не бисмо имали за тај период – март 1998. године. Што се тиче науке, како каже, ту нема оквира који их спречава да иду и након јуна 1999. године.
Између осталог, мој колега Данило Мандић је писао заправо о злочинима који су подстакли оснивање овог специјалистичког или специјалног већа, а то су заправо отмице људи и њихова трансплантација органа, одузимање органа насилно и недобровољно. То потпада под период након јуна 1999. и иде све тамо негде до краја 2000. године. То је онај чувени извештај Дика Мартија. Ове пресуде ничим не обавезују научну заједницу, нити су је пре обавезивале. Али то ће бити интересантно историчарима за 30 година. Ако бисте рекли да је постојао удружени злочиначки подухват и злочини против човечности након 20. јуна 1999. ви бисте ту имплицитно умешали заправо и међународну заједницу, јер су они одговорни. До 20. јуна Војска Савезне Републике Југославије и полиција се повукла”, указује историчар.
Где се и зашто умешала политика
Подсећа да у том периоду креће и разоружавање, то јест такозвана демилитаризација ОВК, која се завршава негде на јесен 1999. године.
“Ми видимо из извештаја Уједињених нација, мисије УН, у ствари, пред Саветом безбедности, да се то дешавало добрано и у 2000. години. Дакле, то говори извештај и ОЕБС-а и УН. У овом смислу, ја мислим да се овде политика посредно умешала. Нећу рећи да је директно утицала, али посредно се умешала. Јер ви, ако бисте рекли да је постојао злочин против човечности за време мандата УН и Кфора, то онда ставља озбиљне знаке питања”, указује историчар.
Напомиње и да то неће претерано променити мејнстрим наратив, који је успостављен негде 1990-их и 2000-их, али ће то нотирати и одмах ставити једну звездицу и рећи: “Али злочини Слободана Милошевића, великосрпска агресија” и тако даље и тако даље.
Очекивања – може ли пресуда да опстане
Познати, доста раније случајеви генерала Анте Готовине и Момчила Перишића показују да су са осуђујућих пресуда касније ослобођени у другом степену.
Адвокат Лукић истиче да би морао да детаљно прочита пресуду, жалбе и да изнесе свој став о могућем исходу у другом степену. Ипак, свој оптимизам у погледу опстанка ове пресуде објашњава кроз две околности.
“Једна околност је прво да овде нема изборног мишљења, јединствен став судског већа. То већ само по себи показује да они, та тројица судија, имају јединствен став у погледу свих својих закључака. Друго, од почетка, мени овај предмет и ово суђење делују прилично озбиљно, иако код нас у средини, цео тај однос према специјалном суду у Хагу за Косово је врло, врло упитан”, сматра Лукић.
Посебно наглашава да су сведоци, жртве, дошли и рекли, под страшним притиском, и да ћемо вероватно ускоро сазнати какви су то били притисци. То, према његовом искуству, показује да ће то бити озбиљна пресуда и да ће тешко бити оборена.
С друге стране, историчар Радојковић је скептичан по том питању и истиче да према приштинском законодавству, може да се модификује пресуда да се у потпуности оповргне.
Подсећа на злочин и суђење за злочин код Ливадица, када је Фљоруму Ејупију иницијално било пресуђено да је крив за смрт људи у аутобусу “Ниш експреса”, да би на поновљеном суђењу све било одбачено. Додатна сумња је за њега и случај Готовине и Перишића.
Уз све те сумње, Радојковић истиче и да приштинска администрација уложила око 40 милиона евра да помогне одбрани.
“Ја сам убеђен да те паре нису отишле само тимовима који су их бранили, већ су отишли и на лобирање. Видели смо да је Кристофер Хил, Весли Кларк је био, Џејмс Рубин и тако даље”, закључио је историчар.
