Bilo je perioda, istina kraćušnih, kad je Srbija dolazila do na korak od solidne uređenosti, uljuđenosti i institucionalizovanosti, ali ubrzo potom bi se pojavljivala neočekivana sila koja se stiže niotkuda i, umesto da reši, sjebava stvar.
Retrospektivno gledano, Srbiji je najbolje išlo dok je bila kneževina, a naročito joj je dobro (doduše po ondašnjim standardima) išlo u vreme mog najomiljenijeg srpskog tirjanina, knjaza Auto-puta, koji je „naš narod“ – znajući dobro kakav je – držao na kratkom sidžimku, ali je istom tom narodu podelio spahijsku zemlju na ravne časti, otvorio škole, ustrojio poštu i (iako je više voleo mečkare) sagradio prvo pozorište koje je – ne znam kakvom čudu zahvaljujući – preživelo sve turbulencije i još radi u nekadašnjem prestonom Kragujevcu kao zasigurno najdugovečnija srbska kulturna institucija.
Nije to bilo sve. Knjaz Miloš – koji sanjati nije mogao da će završiti prvo kao kisela voda, a na kraju kao auto-put – diplomatskim je putem, bez ispaljenog metka i izgubljenog života, proširio granice Srbije do linija koje se otprilike poklapaju s današnjim granicama Srbije bez pokrajina (ako se uopšte više zna gde su).
Racionalan kakav je bio, knjaz Auto-put nije mario za „kosovske zavete“, „đevojke“,“svetinje“, „kolektivna pamćenja“, „tradicije“ i ostale populističke trice i kučine, a odvojenost države od crkve – zasnovana na principu Bogu Božije, knjazu knjaževo – u Miloševo vreme je bila tolika da je knjaza, budući nepismen, jednom od svojih pisara naredio da u časoslov koji je neki nasrtljivi pop-molilac zaboravio u knjaževskom konaku, napiše, citiram: „Pop taj i taj jebo kobilu.“ (Cinik bi rekao: Šteta što su potonji srpski vladari ukinuli tu praksu.)
E sad, ako laže koza (tj. ja), ne laže rog, tj. Feliks Kanic, koji se u dvotomnom delu „Srbija i njeno stanovništvo“ – pisanom dvadeset godina nakon prethodne Kanicove posete Srbiji – čudom nije mogao načuditi brzini, obimu i svestranosti napretka koje je mala balkanska kneževina – u to doba persona veoma grata u Evropi – ostvarila u tako kratkom periodu.
To mu, dakle, dođe kao period 2006-2025. A vi sada sedite pa porazmislite, da li bi se Kanic zapanjio brzinom, obimom i svestranošću napretka ostvarenog u istom vremenskom isečku.
Miloševu realpolitičku tradiciju je na nemerljivo uglađeniji i delikatniji način nastavio njegov sin, knjaz Mihailo, prosvećeni vladar koji je – da ne kažem baš „brže, jače, bolje“, mada ne bih pogrešio ako bih kazao – nastavio tamo gde je Miloš stao, ali na svoju žalost – i žalost budućih generacija Srba – nije daleko stigao jer je 29. maja (po julijanskom kalendaru) ubijen u sačekuši u Košutnjaku, kojom je otvorena sezona lova na reformatore.
Šta je posle bilo, o tome se obavestite u našoj sutrašnjoj kolumni.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
