SAMO obećanja, i to ona najjeftinija! To bi mogao biti naziv programa koji je građanima Srbije predstavila tzv “studentska lista”.
Foto: Z. Jovanović
Obećanja ima raznih: o jeftinijim lekovima i lekaru u svakom selu, preko više stanova, većih plata i boljeg standarda, do države koja bi trebalo da obezbedi gotovo sve. Eh, želje puste! Naravno da ste to rekli jer sve i liči na spisak lepih želja a ne na ozbiljan plan upravljanja državom.
U 11 tačaka ovog “programa” ima ponešto za svakoga, ali gotovo nigde nema najvažnijeg: koliko sve to košta, odakle će novac biti obezbeđen, ko će mere sprovesti i u kom roku. Velike parole smenjuju se sa obećanjima iz bajke.Sve zvuči primamljivo dok se ne postavi najjednostavnije pitanje – kako, bre!? Jer nije teško obećati više svega, svima i odmah. Mnogo je teže pokazati računicu, prioritete i odgovornost koja iza takvog programa mora da stoji. A računice – nema.
No, da krenemo redom, analiziramo tačku po tačku ovog programa, čuj mene bajke.
1. Blokaderi su krenuli od, kako kažu, “oslobađanja sudova i tužilaštva uz formiranje Specijalne tužilačke policije”. Objašnjavaju i kako bi to radili:
“Formiranje proverene policijske jedinice koja samostalno istražuje korupciju i hapsi odgovorne bez političkih opstrukcija, a uz oslobađanje sudija i tužilaca političkog pritiska. Sveobuhvatna, temeljna kontrola rada MUP-a, odstranjivanje iz službe funkcionera i pripadnika povezanih sa mafijom. Otkaz svim policajcima koji su prekršili zakone službe u obračunu sa pobunjenim studentima i građanima”.
** Već smo jednom gledali kako izgleda kada politika odluči da „reformiše” pravosuđe tako što praktično bira ko je podoban da ostane sudija ili tužilac.
Reforma sprovedena za vreme vlasti predvođene DS 2009. godine završila se opštim reizborom, stotinama sudija van sistema, ozbiljnim kritikama zbog netransparentnosti i političkog uticaja, a potom i poništavanjem velikog dela takvih odluka.
Danas se, pod novim nazivima i uz novu političku retoriku, ponovo najavljuje ista opasna ideja: da neko prvo proglasi institucije „zarobljenim”, a zatim sebi dodeli pravo da ih „oslobodi”. Pravosuđu ne treba nova politička čistka pod formom reforme. Trebaju mu nezavisnost, jasni kriterijumi i odgovornost svakog pojedinca u zakonitom postupku.
Ako ništa nismo naučili iz katastrofalnog iskustva reizbora iz 2009. godine, postoji ozbiljna opasnost da Srbiji ne predstoji reforma pravosuđa, već nova višegodišnja propast pravosudnog sistema.
Nezavisno pravosuđe se ne „oslobađa” političkom odlukom, ono se upravo od politike mora štititi. Ako nova vlast bude određivala koje sudije, tužioci i policajci moraju biti odstranjeni, to nije reforma već politička čistka. Policija ne može samostalno da određuje ko je „odgovoran”. Krivica se utvrđuje u zakonitom postupku, a ne političkim proglasom. Ne može se vladavina prava uspostavljati tako što će se suspendovati procedure koje tu vladavinu prava čine mogućom. Najopasnija zloupotreba institucija nastaje kada se revanšizam predstavi kao borba za njihovu nezavisnost.
2. Na drugom mestu blokaderskog programa je “Zakon o poreklu i oduzimanju nelegalno stečene imovine i lustracija javnih funkcionera”, pa kažu:
“Jačanje i kadrovsko opremanje Poreske uprave radi beskompromisnog ispitivanja imovine javnih funkcionera i povrata otetog javnog novca u budžet. Preispitivanje postupaka javnih funkcionera i odgovornost svih pojedinaca koji su zloupotrebili položaj, ogrezli u korupciji ili kršili ljudska prava, Ustav i zakone”
** Podsećamo – Srbija već ima zakone o poreklu imovine, oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i kontroli imovine javnih funkcionera, pa problem nije nedostatak propisa već njihova dosledna primena. Poreska uprava ne može biti ni tužilaštvo ni sud, niti politička vlast sme unapred određivati ko je „ogrezao u korupciji”.
Posebno je opasno što se u isti politički paket stavljaju poreska kontrola, krivična odgovornost i lustracija, iako su to potpuno različiti pravni instituti.
Ako nova vlast sama određuje koga će „beskompromisno” proveravati i lustrirati, onda se otvara prostor za političku odmazdu pod plaštom borbe protiv korupcije.
Imovina mora da se kontroliše, kriminalna imovina da se oduzima, a zloupotrebe da se kažnjavaju, ali isključivo individualno, po zakonu i pred nadležnim institucijama.
Država u kojoj svaka nova vlast pravi spiskove prethodnih funkcionera za lustraciju nije pravna država, već sistem permanentnog političkog revanšizma.
3. Treća stavka je “Potpuna transparentnost javnih nabavki i revizija državnih projekata”. Blokaderi su najavili:
“Otvaranje svih ugovora i tendera za javnost, jačanje Državne revizorske institucije i revizija svih dosadašnjih netransparentnih i preplaćenih infrastrukturnih projekata, sa posebnim naglaskom na tajne sporazume, leks specijalise i projekte kojima su probijeni rokovi završetka”
Dakle, plan blokadera je da se „otkrije” javnost javnih nabavki, iako već postoji Portal javnih nabavki, i da se „ojača” Državna revizorska institucija koja je upravo zato i osnovana. Još zanimljivije: unapred se zna da su projekti „preplaćeni”, pre nego što ih je iko revidirao.
Presuda je, izgleda, gotova pre kontrole. Ako je neki projekat kasnio, odmah je sumnjiv; ako postoji leks specijalis, odmah miriše na kriminal, jednostavno, dokazi samo kvare dobar slogan.
Ozbiljna vlast bi rekla: proverićemo sve sumnje po jasnim kriterijumima i objaviti rezultate, bez obzira ko je projekat vodio.
Ovde se, međutim, prvo napiše optužnica u predizbornom programu, a onda se obeća da će institucije naknadno pronaći dokaze. To nije „potpuna transparentnost”, to je stara politička formula: prvo proglasi sve sumnjivim, a posle obećaj da ćeš otkriti ono što si već unapred zaključio.
4. Na mestu četvrtom je “Oslobađanje medija” i tu je vrlo interesantno kako bi nas blokaderi oslobodili:
“Deblokada i departizacija REM-a, koji će bez odlaganja početi rad u skladu sa zakonom i medije vratiti u okvire zakona. Oslobađanje RTS-a. Ispitivanje odgovornosti novinara i rukovodstva svih državnih i privatnih televizija, a shodno dugogodišnjoj diskriminaciji i širenju govora mržnje. Oduzimanje i dodeljivanje novih nacionalnih frekvencija i jačanje uloge Saveta za štampu u kontroli zakonitosti rada štampanih medija”
Ovo je već tragikomično: mediji će se navodno „osloboditi” tako što će nova vlast ispitivati novinare privatnih televizija i odlučivati ko zaslužuje nacionalnu frekvenciju.
Dakle, sloboda medija po novom modelu izgleda ovako: slobodni ste da govorite, samo ćemo posle izbora proveriti šta ste govorili i da li vam zbog toga treba uzeti frekvenciju.
Još je neverovatnije obećanje da će Savet za štampu kontrolisati „zakonitost” rada medija, kada sam Savet kaže da je samoregulatorno telo koje ocenjuje poštovanje novinarskog kodeksa, a ne kršenje zakona. Ako privatnom investitoru poručite da njegova dozvola, poslovanje i višemilionska investicija mogu biti ponovo razmatrani kada se promeni vlast, ne stvarate slobodne medije nego pravnu nesigurnost. A kada država jednom pokaže da stečena prava i dozvole mogu zavisiti od toga ko je pobedio na izborima, tu poruku neće pročitati samo vlasnici televizija pročitaće je svaki ozbiljan investitor.
Genijalan plan za privlačenje kapitala: dođite, investirajte, zaposlite ljude a posle sledećih izbora ćemo videti da li nam se dopada kako ste poslovali.
5. Stižemo i do javnog sektora, pa je peta tačka “Stručno zapošljavanje i departizacija javnog sektora”. Tu se navodi:
“Ukidanje partijskog udomljavanja, prelazak na stroge konkurse i postavljanje dokazanih stručnjaka na čelo javnih preduzeća umesto partijskih poslušnika. Ukidanje partijsko imenovanje direktora i uvodimo strogu finansijsku kontrolu rada”
Ovo je otprilike nivo programa kandidatkinje za mis sveta koja obećava mir u svetu, svi smo za stručnost, poštenje i najbolje ljude na odgovornim mestima. Pravo pitanje nije da li želite „stručnjake umesto partijskih poslušnika”, nego ko će birati te stručnjake, po kojim merljivim kriterijumima i ko će kontrolisati one koji ih biraju.
Jer svaki političar već decenijama tvrdi da baš njegovi ljudi nisu partijski kadrovi nego „dokazani stručnjaci”.
Umesto parola o „departizaciji”, ozbiljan program bi morao da ponudi javne kriterijume, profesionalne upravne odbore, merljive ciljeve direktora i automatsku odgovornost za loše rezultate.
Sve ostalo je političko obećanje tipa: ukinućemo loše ljude, postaviti dobre ljude i svima će biti bolje još samo nedostaje obećanje o miru u svetu.
6. Kada je reč o školstvu, to je kod blokadera šesta stavka pod nazivom “Inovacije u učenju i besplatni udžbenici”:
“Ulažemo u moderne obrazovne programe, kritičko razmišljanje i praktična znanja prilagođena 21. veku. Da bi vrhunsko obrazovanje bilo dostupno svima, biće obezbeđeni besplatni udžbenici za sve osnovce i srednjoškolce, bez obzira na mesto prebivališta. Stručne ekskurzije i vanškolske aktivnosti postaju finansijski dostupne”
** Dakle, narode, konačno stižu “inovacije u učenju”! Pretpostavljamo da je prva inovacija: učimo na blokadama, a nastavu ćemo nadoknaditi kada stignemo.
“Kritičko razmišljanje za 21. vek” zvuči sjajno, samo još da saznamo da li podrazumeva i kritičko razmišljanje o tome šta se dešava kada škole i fakulteti ne rade. Besplatni udžbenici predstavljaju se gotovo kao tehnološka revolucija, iako program besplatnih udžbenika u Srbiji postoji još od 2011. godine.
Stručne ekskurzije će takođe biti “finansijski dostupne” a koliko će koštati, ko će ih plaćati i iz kog budžeta, to su očigledno detalji za neku narednu lekciju. Najlepši deo je što nam se obećuju “praktična znanja” bez ijedne konkretne reforme programa, nastavničkog kadra, digitalizacije ili merljivog cilja.
Dakle, obrazovna reforma za 21. vek: udžbenici besplatni, ekskurzije dostupne, svi kritički razmišljaju, još samo da smislimo kada će se održavati nastava.
7. U sedmoj tački dobili smo miks: “Ekonomija znanja, podrška domaćim preduzetnicima i poljoprivrednicima”. Šta su tu povezali:
“Povezivanje univerziteta, instituta i strukovnih udruženja sa privredom. Snažni grantovi i subvencije za startapove, inovacije, domaće preduzetnike i poljoprivrednike, u cilju prelaska sa modela jeftine radne snage na savremenu privredu visoke vrednosti
Budimo realni – ovo zvuči kao da je veštačkoj inteligenciji zadato: “Napiši ekonomski program u kojem će svi dobiti novac, svi biti inovativni i niko neće postaviti pitanje koliko to košta”.
Povezaćemo univerzitete, institute, privredu, startapove, preduzetnike i poljoprivrednike, još samo nedostaju astronauti i Srbija je spremna za ekonomiju 22. veka.
“Snažni grantovi i subvencije” zvuče divno, ali nema ni reči ko ih finansira, koliko koštaju, ko ih dobija i po kojim kriterijumima. Posebno je simpatično obećanje da ćemo preko noći napustiti „model jeftine radne snage” i preći na privredu visoke vrednosti, kao da se industrijska struktura zemlje menja jednom uredbom i lepom prezentacijom.
Ozbiljna ekonomska politika traži poreski sistem, obrazovanje, kapital, infrastrukturu, produktivnost, izvoz i jasne rokove, ovde imamo samo niz lepih imenica.
U prevodu: svi će biti inovativni, svi će dobiti subvencije, svi će proizvoditi visoku vrednost a ko će sve to platiti, očigledno nije stalo u prompt.
8. Stižemo i do zapošljavanja, pa kažu “Ugovori na neodređeno posle 12 meseci”:
“Izmena Zakona o radu: skraćivanje maksimalnog rada na određeno vreme sa 24 na 12 meseci, čime se ukida višegodišnja ucena zaposlenih i obezbeđuje radna sigurnost”
Na papiru zvuči sjajno: posle 12 meseci svi dobijaju sigurnost, samo niko nije pitao poslodavce šta će uraditi jedanaestog meseca. Skraćivanje roka sa 24 na 12 meseci ne znači automatski više ugovora na neodređeno, može značiti manje novih zapošljavanja, češće menjanje radnika, više angažovanja preko drugih oblika rada ili odustajanje od zapošljavanja tamo gde posao zavisi od projekta i tržišta.
Čak i evropska pravila ne propisuju magičnih 12 meseci, već traže zaštitu od zloupotrebe uz uvažavanje objektivnih razloga i potreba različitih sektora. Ozbiljna reforma bi prvo analizirala ko danas radi na određeno, koliko takvih radnika prelazi na stalni rad, u kojim delatnostima i kakav bi efekat promena imala na zaposlenost mladih, malih firmi, sezonske i projektne poslove.
Ovde nema nijedne takve analize, samo se broj 24 precrta i napiše 12, pa se to proglasi „radnom sigurnošću”. Radno mesto se ne čuva tako što zakonom naredite poslodavcu da ga učini stalnim, ponekad tako samo obezbedite da radnik do dvanaestog meseca nikada ne stigne.
9. Kod stavke devete stigosmo do monopola (ne nije ona igrica društvena u pitanju, ali pomislili smo i mi na to, jer bloladeri vole društvene mreže…). Ova tačka se zove “Ukidanje monopola uvozničkog lobija i obezbeđivanje prehrambene sigurnosti”:
“Održavanjem monopola i iskorišćavanjem povlašćenog položaja na tržištu, uvoznički lobi i interesne grupe protivzakonito narušavaju odnose cena u prodavnicama naspram cena proizvodnje. Poljoprivredno zemljište i voda postaće zaštićeno nacionalno dobro koje garantuje prehrambenu sigurnost svih naših porodica i budućih generacija”
Kakva revolucionarna ekonomska pravda! Prvo bez ikakve analize proglasimo da postoji nekakav „uvoznički lobi” koji protivzakonito određuje cene, a dokaze ćemo valjda pronaći posle izbora.
Razlika između cene kod proizvođača i cene u prodavnici očigledno se objašnjava samo zaverom, transport, skladištenje, prerada, kvar, PDV, trgovačke marže, sezona i konkurencija su izgleda previše komplikovani za predizborni program.
Još je lepše obećanje da će poljoprivredno zemljište „postati zaštićeno nacionalno dobro”, iako ga zakon već danas izričito definiše kao dobro od opšteg interesa Republike Srbije.
A voda će takođe biti “zaštićena”, samo što Zakon o vodama već kaže da su vode prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije, dok je javno vodno dobro neotuđivo. Dakle, država budućnosti će herojski zaštititi ono što je već zaštićeno i ukinuti monopol koji prethodno nije ni dokazala da postoji.
Ovo nije ekonomski program nego crtani film o ekonomiji: postoji zli “uvoznički lobi”, država ga pobedi, voda i njive budu spasene i sve porodice zauvek imaju jeftinu hranu.
10. Stanovi za mlade, kažu, biće dostupni. Deseta tačka “Dostupno stanovanje za mlade parove i deficitarne struke”:
“Stanovi sa povoljnim zakupom i otkupom, uz poreske olakšice za mlade porodice i zaposlene u prosveti i zdravstvu, radi rešavanja stambenog pitanja, zasnivanja porodice i ostanka u državi”
* Ovo je ekonomski program na nivou: ako pobedimo, svi će imati stan, dobre plate i srećne porodice, detalje ćemo smisliti kasnije. Stanovi sa povoljnim zakupom i otkupom, poreske olakšice mladima, prosveti i zdravstvu zvuče sjajno, samo nigde nema koliko stanova, po kojoj ceni, ko ih gradi, ko ih finansira i koliko milijardi će sve to koštati poreske obveznike.
Budžet nije čarobni novčanik: Srbija za 2026. već planira rashode od oko 2.752 milijarde dinara i deficit od 3% BDP-a, pa svako novo pravo mora imati vrlo precizno navedenu cenu i izvor finansiranja. Još zanimljivije, država već ima veliki program subvencionisanih stambenih kredita za mlade, sa garantnom šemom povećanom na 900 miliona evra, pa bi bilo korisno prvo objasniti šta je ovde zapravo novo. A ako država masovno subvencioniše tražnju bez povećanja ponude stanova, postoji i vrlo jednostavno pitanje koje program potpuno preskače: da li će deo subvencije na kraju završiti u višim cenama nekretnina?
Dakle, još jedno obećanje iz kategorije: svi će dobiti stan, niko neće platiti račun, a ekonomija će iz pristojnosti sačekati da prođu izbori.
11. I na kraju, a nikako manje važno, je zdravstvo “Dostupni lekovi i lekar u svakom selu:
“Državna kontrola i drastično snižavanje cena lekova uz obnovu seoskih ambulanti i domova zdravlja i zapošljavanje mladih lekara i tehničara, garantuju osnovnu zdravstvenu zaštitu u svakom delu Srbije.
*Eto ga još jedno obećanje iz kategorije „biće više svega, svuda i za manje novca” dostupniji lekovi, niže cene, obnovljene ambulante i lekar praktično u svakom selu”
“Drastično ćemo sniziti cene lekova” posebno lepo zvuči ako se prećuti da država već određuje maksimalne cene lekova na recept i da cenu ne možete političkom parolom beskonačno obarati bez rizika da pojedini lekovi jednostavno nestanu sa tržišta.
A “lekar u svakom selu” nije zdravstvena politika nego slogan: ozbiljan program bi morao da kaže koliko lekara nedostaje, u koliko naselja, koliko novih ambulanti, koliko zaposlenih i koliko milijardi dinara godišnje.
Posebno je neozbiljno predstavljati srpsko zdravstvo kao praznu livadu na kojoj tek treba izgraditi ambulante, zaposliti lekare i učiniti lekove dostupnim, umesto ponuditi konkretne mere za probleme koji zaista postoje. Ako želite da zadržite mladog lekara u malom mestu, nisu dovoljne dve reči u programu potrebni su plata, stanovanje, oprema, profesionalni razvoj i održiv broj pacijenata.
U prevodu: lekovi će biti jeftiniji, lekara će biti više, ambulanta će biti svuda, još samo da nam objasne gde će pronaći lekare, koliko će sve koštati i zašto se toga niko ranije nije setio.
I tako… To je spisak želja malog Perice koji se jednog jutra probudio i onako dokon rešio da vodi državu Srbiju. A kako? Pa želju ima ali pojma nema!
(Kurir)
