“SVE JE NESTALO, SINKO” Četvrt veka TERORISTIČKOG NAPADA NA SAD! Ležala 27 sati s glavom priklještenom između betonskih stubova: Potresne ispovesti ljudi koji su PREŽIVELI

Pre tačno 25 godina, 11. septembra 2001, dogodio se najrazorniji teroristički napad u istoriji u kojem je poginulo blizu 3.000 ljudi. Pripadnici terorističke organizacije Al Kaida – čiji je tvorac saudijski milijarder i militant Osama bin Laden – oteli su četiri putnička aviona, koje su potom usmerili na objekte simboličke važnosti za Sjedinjene Američke Države (SAD). Dva su u razmaku od 16 minuta udarila u kule Svetskog trgovinskog centra, na Menhetnu, u srcu Njujorka, treći u zgradu Pentagona, dok je četvrta letelica pala u polju u Pensilvaniji.

U sklopu Rata protiv terorizma, kako je nazvan obračun sa islamskim ekstremistima Al Kaide, dogodila se i vojna intervencija SAD u Avganistanu, pošto je procenjeno da tamošnji režim talibana – koji su vlast u Kabulu svojevremeno osvojili upravo zahvaljujući činjenici da su ih SAD naoružavale – podržava mrežu Bin Ladena. Potraga za Bin Ladenom je trajala deceniju, da bi napori 2. maja 2011. kada je Osama bin Laden ubijen je u Abotabadu, u Hazara regionu, na severu Pakistana.

Na prostoru tragedije na Menhetnu izgrađen je memorijalni prostor u vidu šumarka sa 442 stabala hrasta, pri čemu je očuvano drvo kruške koje je čudom preživelo razorne događaje 11. septembra 2001. ispod krša betona i čelika. Postavljena su odgovajarajuća obeležja i u Pentagonu i Pensilvaniji, preneo je Tanjug.

Ovo su najpotresnije ispovesti ljudi čije su sudbine na različite načine povezane sa tim 11. septembrom 2001. Za jedne, ovaj datum jeste podsetnik na nenadoknadiv gubitak, dok drugi za ovaj čin bezumlja znaju uglavnom iz časova istorije. Jedno je, međutim, nesporno: napadi koji su promenili svet.

Preživeo 13 sati pod ruševinama

Nakon što su spasioci kasno uveče 11. septembra konačno izvukli policajca Lučke uprave Vila Himena iz ruševina srušenih kula Svetskog trgovinskog centra – pošto je punih 13 sati bio zaglavljen pod betonskom pločom i teško povređen – pogledao je u nebo i pitao jednog vatrogasca: “Gde je sve?”, na šta mu je ovaj odgovorio: “Sve je nestalo, sinko”.

– Tada sam prvi put zaplakao. Nisam plakao kada sam povređen, nisam plakao ni kada su momci poginuli (misleći na kolege Dominika Pecula, Antonija Rodrigeza i Kristofera Amorosa, koji su bili pored njega u trenutku kada su se kule srušile). Zaplakao sam tek kada sam video da zgrada više nema jer sam znao koliko je ljudi i dalje ostalo zarobljeno u tim kulama – ispričao je Himeno za magazin “Pipl”, kome je otad leva noga delimično paralisana i nekih dana uopšte ne može da je pomera.

Tokom jednomesečnog boravka u bolnici imao je osam operacija, uključujući i presađivanje kože sa desne noge kako bi mu pokrili rane na levoj, a kada se vratio kući ponovo je učio da hoda. Danas je oženjen i otac jedne devojčice, koja je rođena iste godine – 2001.

Glava joj bila priklještena između dva betonska stuba 27 sati

Dženel Guzman je tog 11. septembra ležala pod ruševinama Nulte tačke punih 27 sati, sa glavom priklještenom između dva betonska stuba i nogama zarobljenim pod stepeništem, nakon što je propala sa 13. sprata. Dok je bespomoćno čekala i minuti joj delovali kao večnost, mislila je da će umreti od gladi ili se ugušiti pod ruševinama. Ipak, desilo se čudo – Dženel, koja je tada imala 31 godinu, pronađena je živa.

Ona je radila u Lučkoj upravi Njujorka i Nju Džerzija na 64. spratu Severne kule u trenutku kada je putnički avion udario u zgradu. Posle sat vremena su Dženel i njena koleginica Rosa Hulija Gonzales krenule peške u prizemlje uprkos upozorenjima vatrogasaca, da bi na 13. spratu propale dole i baš tada je sve počelo da se ruši. Dženel je ostala zaglavljena pod gomilom šuta, a o prijateljici nije ništa znala.

– Niko me nije čuo. Mislila sam da ću umreti. Kada sam videla da pada mrak, a da niko ne dolazi… shvatila sam da neću preživeti i da ću ovde polako izdahnuti. Molila sam Boga za čudo… i onda sam čula zvuke, kao da neko pomera šut. Vrisnula sam i neko mi je odgovorio. Onda sam uzela komad betona i počela da udaram po stepeniku iznad sebe, i oni su čuli to kucanje. Počeli su da se približavaju. Proturala sam ruku kroz malu pukotinu u zidu i osetila kako me taj čovek hvata za šaku. Rekao mi je: “Držim te” – ispričala je ona dramatične detalje za “Gardijan” 28. oktobra 2001, da bi prošle godine, ponovo pričajući potresnu priču, rekla da tada nije znala da li je taj čovek “vatrogasac ili anđeo”.

Devojčica rođena na dan terorističkog napada

Tog najgoreg dana u novijoj istoriji Amerike, kada su svi plakali zbog gubitka najbližih i u neverici gledali šta se dešava ili se borili za život, rođena je jedna devojčica – Freja. Ime je dobila po nordijskoj boginji ljubavi, lepote, plodnosti i rata.

– Kada sam bila mlađa, nisam baš razumela značaj tog dana. Ali oko desete godišnjice shvatila sam: “Ovo je nešto ogromno”, i tada je postalo veoma depresivno. Kada sam bila u osnovnoj školi jedno dete mi je reklo da sam ja reinkarnacija Osame bin Ladena. Zato sam ranije želela da sam rođena 10. ili 12. septembra. Delovalo mi je neprikladno i čudno da budem tako srećna dok su svi ostali tužni. Došla sam do tačke kada mogu da prihvatim da je to bio tužan dan, ali i da proslavim rođendan. Svi moji prijatelji mi kažu da, kada pomisle na 11. septembar, prvo pomisle na mene – ispričala je ona za magazin “Tajm”.

Vatrogasac poginuo, sin krenuo njegovim stopama

Kolin Mekšejn je imao svega četiri i po godine kada mu je otac Terens Teri Mekšejn, koji je bio vatrogasac, poginuo tog kobnog dana. Kako je ispričao za “Tajm”, majka je došla po njegovog brata i njega u vrtić, da bi kod kuće svi bili prikovani za televizor i onda saznali najtragičnije vesti. Sada je Kolin postao vatrogasac.

– Moj otac i njegove kolege su bili stacionirani na samom ulazu u tunel ispod kula i dok su sedeli u vozilima, videli su drugi avion kako udara. Osetili su silinu udara i odmah krenuli u akciju. Koliko sam razumeo, njegova grupa se popela nekoliko spratova, zatim su se spustili i nalazili su se u holu u trenutku kada se zgrada srušila.

Prema njegovim rečima, brat i on su te 2001. bili tako mali da nisu shvatali šta se zapravo dešava. Ali danas, shvata šta mu je uskraćeno terorističkim napadom.

– To nije ona klasična tuga kada izgubite nekog sa kim ste bili bliski; to je više tuga što uopšte niste dobili priliku da sa njim postanete bliski (…) Kada sretnem vatrogasce koji su ga poznavali, vidim da im je drago što sam nastavio njegovim putem – rekao je Kolin.