rođaci, prijatelji, komšije i (za socijalističkog vakta) „predstavnici“ OOUR-a u kome je upokojeni radio, da mu se prigodnom govorancijom zahvale na „doprinosu izgradnji zemlje i socijalističkog samoupravljanja“.
Od devedesetih naovamo, „nalaganja“ badnjaka su eskalirala najpre u logorske vatre, potom u lomače od pet-šest kubika drva, a kako stvari stoje – i kako moja neznatnost predviđa da idu – badnjačka stvar će završiti šumskim požarima s blagoslovom lokalnog episkopa, možda i Porfirija lično.
Uporedo sa „nalaganjima“ badnjaka, eskalirale su i sahrane. Meni lično nikada nije bilo jasno – niti će mi ikada biti jasno – zašto na sahrane znamenitih Srba u buljucima dolaze persone dramatis koje ne samo što nisu bile bliske s preminulima nego ih uopšte nisu ni poznavale.
Tokom decenija istraživanja fenomenologije srbskih sahranjivanja, došao sam do nekih zaključaka, od kojih je jedan da luftiguzi/luftiguzice koji pokojniku nisu ni rod ni pomoz’ bog, koji ga nikad u životi nisu videli… na sahrane znamenitih Srba dolaze da bi se „ugradili“ u pokojnikovu znamenitost – slučaj ukopa preminulih glumaca i pevača – ili da bi izrazili politički stav – slučaj političara – ili – u slučaju sahrana u manjim varošima u kojim se hrana i piće služe na grobljima – da bi nešto mufte pojeli i popili. Ljudski, odviše ljudski, što reko Nikolaj Velimirović.
Stvar sa mrtvim političarima je komplikovanija. Nekima posle smrti rejting skoči u nebesa – na primer Rankoviću i Đinđiću – nekima se, opet, sroza na nulu, kao npr. Titu. Za neke se – slučaj Draže Mihailovića – ne zna gde su sahranjeni, pa se godinama traga za grobnim mestom, neke pak naknadno iskopavaju iz grobova u tuđini i resahranjuju ih u rodnoj grudi, kao kralja Petra II, Slobodana Jovanovića ili Jovana Dučića, koji je posle decenija posmrtne emigracije svečano resahranjen u rodnom Trebinju, u hercegovačkoj Studenici/Ravanici – nepotrebno precrtati – balzamovan kao neki faraon, možda i balzamovaniji, jer izgleda ko da je, božemeprosti, živ. Što hodočasnici mogu i proveriti kroz grobni prozor od neprobojnog stakla.
I tako posle dužeg sahrambeno-hermeneutičkog uvoda mic po mic dođosmo i do još jedne sahrane istorijskog značaja, sahrane Slobodana Miloševića koji je umro – Porfirije bi rekao „položio život za otadžbinu „ – u haškom kazamatu.
Bila je to valjda jedina sahrana u prebogatoj istoriji srpskih istorijskih sahrana kojoj – zbog famoznih političkih okolnosti – nije prisustvovao niko od članova uže porodice, na kojoj – takođe zbog političkih okolnosti – nije bilo nikakvih državnih počasti, iako je bilo tušta i tma zategnutosti i prepičkavanja na relaciji SPS – „demokratska“ vlast, čitav jedan metež za koji je moja neznatnost bila smislila i slogan: „Ili sahrana ili smrt“.
