(VIDEO) “VELJKO SE POVUČE U SVOJE ODAJE” Verica Rakočević otvorila dušu o braku sa 35 godina mlađim: Priznala zašto je odbila da širi biznis u Hrvatskoj i Crnoj Gori

Kreatorka svetskog glasa Verica Rakočević otvorila je vrata svog ateljea i u emotivnoj ispovesti progovorila o braku sa mlađim Veljkom i kako funkcioniše njihov odnos. Otkrila je kako izgleda njen život na Avali, ali i zašto je odbila proširenje biznisa u regionu.

Verica Rakočević je na samom početku otkrila da tajna njenog savršenog raspoloženja leži u dubokoj duhovnosti i zahvalnosti, ali je izrazila i veliku tugu zbog stanja u kojem se nalazi naše društvo.

“Ja sam uvek ne dobro, ja sam uvek fenomenalno, savršeno i fantastično. Bogu hvala, nek bude tako i dalje. Onako kako vibrirate, takva vam energija i dolazi. Život ima i uspona i padova, a ako se stalno žalite, onda ćete stalno biti u žalosti. Ja sam dobro iz samo dva razloga: zato što sam zdrava i što su moja deca, moja porodica i moji unuci zdravi. To je dovoljno da uvek budete savršeni, ma kakvu životnu prepreku imali. Svako veče kada legnem, ja se Bogu zahvalim na tom danu, na kući u kojoj sam, na deci, unucima, mom suprugu, na životu i zdravlju. Ne mogu da zaspim dok tu vrstu zahvalnosti ne otpustim.”

“Jako sam tužna zbog nedostatka zahvalnosti kod ljudi danas. Da li je to posledica društvenih mreža gde je sve vidljivije i gde je svakome dato pravo da dobije priliku da nešto kaže, ili su godine kroz koje smo prošli učinile da se izrodi toliko zla u ljudima. Tužno je to neznanje da ako pružamo radost, nju i dobijamo. To nije fraza niti priča lajf kouča, ja imam dosta godina i kroz iskustvo sam doživela da bukvalno važi ono – kako poseješ, tako ćeš i požnjeti. Mi smo se pretvorili nekako u narod koji masovno mrzi, masovno šalje neku vrstu loše energije, i onda ne možemo ni da očekujemo da nam bude bolje.”

“Nemam živaca za širenje brenda po Crnoj Gori i Hrvatskoj

Kada je u pitanju njen brend, Verica ističe da posao ide sjajno, ali da više nema živaca za širenje prodajnih mesta i modne revije u zemlji:

“Ja ne volim nikada da se hvalim, jer prosto to nije odlika baš mnogo inteligentnih ljudi. Ali moram da kažem da sam na tom polju jako srećna i zadovoljna. Imam privilegiju da radim posao koji mnogo volim i koji je imao strašne uspone i padove. Trenutno radim isključivo za žene, a jedan pristojan broj njih to ceni i kupuje. Uvek sam imala mnogo više klijenata iz inostranstva nego iz Srbije. Tokom korone smo imali online prodaju i fenomenalno smo prodavali po celom svetu, čak u Australiji, Kanadi i Americi. Pošto sada radim isključivo unikatne modele, besmisleno je postavljati ih na sajt jer se prodaju u toku dana, pa moramo stalno da stavljamo nove.”

“Zato sam prešla na prezentaciju svojih modela isključivo uz pomoć veštačke inteligencije. Moje klijentkinje iz inostranstva su zapravo naše žene koje tamo žive, pa su mi januar i avgust uvek najbolji meseci jer one tada dolaze u Srbiju. Svakog dana sam u ateljeu u centru, osim subote i nedelje. Svoj brend sam davno postavila na noge kako Bog zapoveda i sada radim isključivo iz svog zadovoljstva. Ne radim više modne revije ovde, u pregovorima sam za nešto interesantno van Srbije, ali nemam više živaca za rasplinjavanje i širenje prodajnih mesta po Crnoj Gori i Hrvatskoj.”

“Za jesenju kolekciju sam ovoga puta izbegla kapute i težu odeću. Prognoze kažu da će do novembra biti maltene 25 stepeni, a već krajem novembra kreću rasprodaje. Pošto kapute pravim isključivo od skupocenog kašmira i vune, to nimalo nije jeftino, pa je besmisleno rizikovati. Umesto toga, nabavila sam prelepe džempere od kašmira i vune po pristojnoj ceni koje nećemo prodavati, već će ići klijentkinjama na poklon uz kupljenu suknju, sako ili pantalone. Znam koliko se ja radujem poklonima i želim da obradujem žene koje kupuju kod mene.”

“Veljko ode u svoje odaje, a ja u gluvo doba noći crtam i krojim”

Nakon što završi dnevne obaveze, za Vericu pravi odmor tek počinje u njenom kreativnom kutku:

“Meni je rad odmor. Uveče, kada Veljko i ja sednemo i završimo našu priču, on se povuče u svoje odaje gore da radi i pita me gde ću sada, a ja mu kažem – idem u atelje. Tamo gledam materijale, razmišljam, crtam i krojim. Inače sam ujutru od 7 do dva uvek u ateljeu, ali taj kasni večernji rad mi je najkreativniji deo kada smišljam razna ludila, mada na kraju shvatim da je suština mode ipak u tome da bude nosiva. Završila sam sa modnim revijama gde čovek sebi može da da oduška i napravi 10 odsto nečega što nije nosivo. Ja ne radim za crveni tepih, osim po porudžbini, kao što je bio slučaj sa haljinom za Džilu na otvaranju Sarajevo film festivala.”

“Na tu haljinu sam stavila kragnu i manžetne koje sam dizajnirala pre čak 15 godina i drago mi je što vidim pozitivne komentare. Mnogo toga što se danas vidi kod svetskih brendova ja sam uradila pre deceniju ili dve, i u tome jeste lepota dugog rada. Od starih komada čuvam samo jednu haljinu sa nedelje visoke mode, jedno odelo i komplet tuniku sa srmovezom. Užasno mi je žao što nisam sačuvala nijedan pleteni kaput sa nedelje visoke mode. Oni su bili široki po pet metara, dugački i bili su prava senzacija, svi su se odmah prodali. Pokušala sam ponovo da ih napravim, ali žene sa Zlatibora koje pletu za Sirogojno su mi rekle da nema tih para za koje bi to radile, jer one pletu dok čuvaju ovce, a kaput od pet metara zahteva da sede kod kuće i pletu danonoćno.”

“Ponosna sam na to što sam radila četiri ili pet Evrovizija – oblačila sam Ekstra Nenu, Mariju iz Bosne, Željka Joksimovića i Jelenu Tomašević. Haljina koju je Ekstra Nena nosila 1991. godine na našem poslednjem zajedničkom pojavljivanju ostala je zabeležena u svim evropskim medijima, a ona je tada proglašena za najelegantniju pevačicu. Nena je tada kompletnu kolekciju platila sama, jer televizija to nije finansirala. Takođe, haljine koje su nosile Sloboda Mićalović u Veneciji i Moskvi, kao i ova za Džilu na crvenom tepihu, proglašene su za najlepše sa Balkana. Sedam godina sam živela na relaciji Beograd–Rim i imala atelje tamo, oblačila sam njihove VIP ličnosti, ali mi to vreme uopšte ne nedostaje. Mogla sam tamo da ostanem zauvek, ali ja prosto ne mogu da živim nigde van Beograda i Srbije. Za razliku od Veljka koji bi mogao da živi na Tibetu ili Himalajima, ja energetski obožavam ovo područje sa svim manama i vrlinama.”

“Na motoru u 78. godini osećam neverovatnu slobodu”

Život na Avali doneo joj je mir, ali i avanture na dvotočkašu o kojima domaća javnost ne prestaje da priča:

“Sva sreća je što i Veljko i ja volimo prirodu i mrzimo gradsku gužvu. Mi nismo ljudi koji izlaze uveče. Više volimo da sednemo na motor, odemo do Lovačkog raja blizu Aranđelovca i tamo kupimo ogromnu veknu najboljeg hleba, ili da šetamo po Fruškoj gori, nego da idemo po kafanama. Imam veliku sreću što on, bez obzira na svoje godine, uopšte nije čovek noćnog života. Skoro me je jedna prijateljica pitala – dobro, kako se uopšte popneš i siđeš sa motora? Rekla sam joj – podignem nogu u vazduh i siđem, ne razumem u čemu je problem! Imam sreću što nemam zdravstvenih problema, ništa me ne boli, dok se mnogi žale na kosti i kolena već u pedesetim godinama.”

“Kada smo išli u Grčku, Veljko je predložio da idemo motorom. Rekla sam da ću videti i da ću se vratiti avionom iz Soluna ako mi bude teško. Međutim, ostala sam potpuno očarana tim putem. Ta vrsta slobode je neverovatna – vetar, vazduh, noću gledate zvezde, danju prirodu oko vas. Stajali smo na svakih 100-150 kilometara, odmarali kod našeg prijatelja Radomira u njegovom božanstvenom kampu u Vranju, prespavali u Skoplju i nastavili za Grčku. Krajem septembra se spremamo za jednu još veću turu. Imam neverovatnu energiju, to je ono moje ‘kosovsko zrno’ koje kad proklija ne može da pomeri ni oluja, ni grad, ni vetar.”

“Za motor me je spakovao Veljko, on je zapravo jedan jako mudar muškarac. Kupio mi je najbolju opremu, štitnike i specijalne majice i helanke koje propuštaju vazduh. Kada sam ga pitala gde misli da ja spakujem svu svoju garderobu i kozmetiku, pošto smo ranije putovali kamperom gde sam nosila ceo garderober, on je rekao – samo ti spremi sve što želiš i ne brini. On ima dva kofera sa strane i jedan pozadi. Taj pozadi je bio njegov, a ova dva sa strane su bila moja. Naravno, na kraju sam shvatila da pola stvari koje sam ponela uopšte nisam ni obukla. Sve je jednostavno kada čovek ume, a Veljko očigledno zna šta radi.”

“Za predstojeću jesenju kolekciju planiram da snimim modele na živim devojkama, a onda uz pomoć digitalnih alata pozadinu prebacim u prostor gde želim. Nakon toga, napraviću jednu lepu večeru isključivo za svoje klijentkinje gde ću im to prikazati. Neće biti novinara, niti drugih posetilaca, želim samo žene koje vole, poštuju i cene moj rad”, rekla nam je Verica.