“Voleo bih da ponovo snimam u Srbiji”: SEBASTIJAN KAVACA оtkriva zašto je odbio ponude iz Srbije i kako danas živi njegov čuveni otac

Sebastijan Kavaca jedan je od članova žirija ovogodišnjeg Filmskog festivala Herceg Novi.

Slovenački glumac Sebastijan Kavaca, koji je ostvario zapažene uloge u serijama među kojima su „Besa“ i „Senke nad Balkanom“, govori o filmovima koje je pogledao na festivalu, stanju kinematografije u Sloveniji, saradnji sa kolegama iz Srbije, ali i o porodici i svom ocu, legendarnom slovenačkom glumcu Borisu Kavaci.

Kako ocenjujete filmove koje ste do sada pogledali na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Herceg Novom?

– Izbor je jako dobar i biće teška odluka. Konkurencija je gusta.

Kada smo već kod regionalne kinematografije, šta ste u poslednje vreme gledali od srpskih filmova i serija?

– Da budem iskren, dugo nisam ništa gledao. Mnogo toga ne dolazi u distribuciju u Sloveniji, a televiziju ne pratim već 35 godina. Imam televizor, ali ga koristim samo za gledanje filmova i serija. Problem je i to što neke platforme i njihovi sadržaji nisu dostupni kod nas. Gledao sam, recimo, „Sablju“ i to mi je bilo odlično. Naravno, gledao sam i „Senke nad Balkanom“, kao i ono u čemu sam sam učestvovao, ali u poslednje vreme nisam imao mnogo prilike da pratim šta se radi u Srbiji. Na HNFF imalu smo priliku da vidimo filmove: “Oče naš”, “Tri nedelje posle” i “Pukotina u ledu”. Srpski film uvek je bio u dobroj kondiciji. Veliki sam fan crnog talasa – Makavejeva, Žilnika, Petrovića, Pavlovića i ostalih srpskih autora praške generacije poput Gorana Markovića, Slobodana Šijana,Srđana Karanovića, Gorana Paskaljevića, pa sve do, mogao bi reči moje generacije, Dragana Bjelogrlića, Srđana Dragojevića, Srdana Golubovića i Bojana Vuletića.

Koliko se danas snima filmova i serija u Sloveniji? Da li je taj broj manji nego u Srbiji?

– U Sloveniji se u proseku snimi oko deset dugometražnih filmova godišnje. Tu su još dokumentarni i animirani filmovi, zatim jedna do dve dramske serije i dve dnevne serije. Nešto što će skoro biti prikazivano jeste „Trezor“, koji je snimljen u poslednje vreme. Serija je bila prikazana na Sarajevo film festivalu i HNFF, a snimana je u koprodukcji RTV SLO I hrvatskih i crnogorskih koproducenata uz podršku slovenačkog filmskog centra. Uspeli smo i da podignemo budžet Filmskog centra na 13 miliona evra i nadam se da nova vlast to neće upropastiti, već da će podržati ambiciju da naša filmska industrija može da diše punim plućima. U Sarajevu je Sloveniju zastupalo čak 17 filmova, a to se odnosi na dugometražni igrani, dokumentarni, kratki, animirani i nekoliko manjinskih koprodukcija. Svi su filmovi imali podršku slovenačkog filmskog centra. Koliko znam, kod vas u poslednje dve godine ništa nije bilo finansirano sa strane države, odnosno nije bio raspisan nijedan konkurs. To za nacionalnu kinetmatografiju nikako nije dobro, pošto je toj industriji neophodno potreban kontinuitet.

Koliko je nezahvalno biti član festivalskog žirija? Uvek postoji mogućnost da se neko naljuti zbog odluke?

– Ako se neko naljuti, šta da kažem? Uvek će se neko osećati prikraćenim za nagradu. I sam sam se tako osećao bezbroj puta, pogotovo u pozorištu. (smeh) Nije odluka samo do mene, već do celog žirija.

Publika u Srbiji poslednji put imala je priliku da vas gleda u „Besi“. Vaš lik je u toj seriji ubijen. Da li vam je žao što „Besa“ nije dobila i treći deo?

– Naravno. Nažalost, treći deo nije snimljen, a koliko sam shvatio, u dogledno vreme neće ni biti. Bile su neke ideje, da se snimi spin off. Nadamo se, da će se nekako ipak naći sredstva i način kako bi to moglo da se snimi.

Da li ste u međuvremenu imali pozive za neki novi projekat u Srbiji?

– Imao sam pozive, ali sam, nažalost, morao da odbijem saradnju iz privatnih razloga i poklapanja termina sa drugim obavezama.

Možete li da otkrijete o kom projektu je bilo reči?

– Ne mogu. Sve je bilo pod NDA ugovorom, tako da ne smem da govorim o tome. Ali bile su veoma dobre ponude.

Da li biste voleli da uskoro ponovo radite u Srbiji?

– Voleo bih, naravno. Imao sam puno posla u Ljubljani, imali smo i tešku porodičnu situaciju ali videćemo kako i šta će se dalje dešavati.

Oduvek ste živeli u Ljubljani. Da li biste voleli da se preselite u neki drugi grad, recimo u Beograd?

– Živeo sam u Beogradu. Godine 2008. bio sam tamo neko duže vreme, a i kasnije sam živeo u različitim periodima, uglavnom kraće. Nikad ne bih rekao da ne bih ponovo živeo u Beogradu. Ako se pojavi dobra uloga i ako se kod vas opet bude više snimalo, rado bih se vratio. Barem da ponovo malo obnovim srpski jezik.(smeh). Sve zavisi od ponude.

Da li ste ostali u kontaktu sa kolegama iz Srbije?

– Jesam. Baš sam se ovih dana vidjeo sa Bjelom, a sreli smo se i u Sarajevu. Sa njim sam možda najviše u kontaktu, ali čujem se i sa drugim koleginicama i kolegama. Tu su Bane i Sergej Trifunović, Ana Lečić, Bojana Maljević, Andrija Kuzmanović, Goran Bogdan, Boris Isaković, Jasna Đurić, Aleksandra Janković, Gordan Kičić, Miloš Timotijević, Vesna Trivalić, Nataša Ninković, Miloš Avramović, Jug Radivojević…Ako ništa drugo, šaljem im poruku za Novu godinu.

Koliko vam znači ta regionalna povezanost među glumcima?

– Mnogo. To su ljudi sa kojima sam radio, družio se i sa kojima imam zajedničke uspomene. Te veze ostaju, bez obzira na to gde trenutno živimo i radimo. Uz sve to, naša je i dužnost, da povezujemo prostor, koji su politika i rat razdvojili.

Vi ste član pozorišta u Ljubljani. Kako uspevate da uskladite pozorišne obaveze i snimanja?

– Pre nego što je počeo rat u Ukrajini, bio sam na petini plate u pozorištu. U Sloveniji, ako ste zaposleni u javnom zavodu, možete biti angažovani na celoj plati, polovini, trećini, četvrtini ili petini. Ja sam osam godina bio na petini, jer sam mnogo snimao. Tako sam uspevao da uskladim pozorište i filmske projekte. Uz sve obaveze na snimanjima i u pozorištu, predajem i glumu ispred kamere na akademiji Univerze u Ljubljani, a od 2021. do ovog proleća bio sam i u stručnom savetu na slovenačkom filmskom centru. Nije mi dosadno, verujte mi (smeh).

Porodične okolnosti su vas, međutim, vratile u Ljubljanu. Kako je danas vaš otac Boris?

– Super je, hvala na pitanju. Sada je dobro. Baš je večeras primio nagradu za životno delo na Filmskom festivalu u Brežicama. Nažalost nisam mogao da prisustvujem dodeli, jer ostajem na HNFF do kraja, pošto držim i masterclass u okviru ReActing As A Star – industrijskog programa festivala.

Vaš otac je veoma poznat i cenjen glumac. Mnogi ga pamte i kao jednog od najzgodnijih glumaca svoje generacije. Da li i dalje glumi?

– Polako prestaje, mada je sada dobio jednu ponudu, pa ćemo videti. Uskoro puni 88. godina.

Dakle, još ne odustaje od glume?

– Videćemo. Ja se iskreno nadam, da ćemo još imati prilike da ga vidimo u nekoj novoj ulozi. Sada je jednu ponudu, baš iz Beograda, odbio. Kaže, da je bilo previše teksta da se nauči. (smeh)

Igrali ste zajedno. Kakav je osećaj biti sa tatom u kadru?

– Super je osećaj. Igrali smo, naravno, oca i sina.

I tada, kada ste pred kamerama, ko vodi glavnu reč, otac ili sin?

– To zavisi od priče i scenarija.

A kod kuće?

– U njegovoj kući on, a u svojoj ja. Inače, nisam kod tate od svoje 18. godine. Kada sam imao 18, odselio sam se. Znate kako ide ono. Kući uvek imam glavnu reč: “Da draga!” (smeh)

Ipak, kako čovek stari, postaje sve vezaniji za roditelje. Da li danas drugačije gledate na taj odnos nego kada ste bili mlađi?

– Nažalost smo oboje imali puno gubitaka u najužoj porodici, pa smo oduvek jako vezani jedan za drugog. Kući nikad nije bilo tabu tema, uvek je postojao dialog. U najmanju ruku mogu da kažem, kako sam zahvalan svojim roditeljima za vaspitanje, svu podršku i razumevanje. Zato na taj odnos oduvek gledam kao na najbitniji aspekt mog života. To prenosim i na svoje sinove, koji sad imaju 27 i 29 godina. Ponekad se moramo složiti i da se ne slažemo oko nekih stvari, ali to mora da se elokvento iskomunicira i argumentuje sa poštovanjem prema drugome. Kao u svakoj zreloj demokratiji.