“MAJKA GA JE NAJVIŠE VOLELA OD NAS PETORO” Brat Tome Zdravković je pred smrt otkrio detalje o legendarnom pevaču: “Nadživela ga je, nažalost, večno je patila”

U javnost su dospeli dirljivi detalji o odnosu legendarnog pevača Tome Zdravkovića i njegove majke Kosare, o kojima je svedočio njegov brat Novica Zdravković. Prema njegovim rečima, ova velika i duboka ljubav ostavila je neizbrisiv trag.

Novica Zdravković je tada istakao da se Tomina izuzetna ljubav prema majci jasno prepoznavala u njegovom stvaralaštvu: “Toma je mnogo voleo majku. To se vidi u svim njegovim pesmama“, govorio je Novica.

Ova ljubav je bila u potpunosti uzvraćena, a majka Kosara je prema Tomi Zdravkoviću gajila posebnu naklonost, izdvajajući ga među ostalom decom.

“I ona je neizmerno volela njega. Više od svih nas petoro”, govorio je Novica.

Rani odlazak u svet i majčina večna briga

Novica objašnjava da je razlog za ovakvu neizmernu majčinsku ljubav i brigu verovatno ležao u Tominoj osetljivosti i njegovom ranom odlasku od kuće.

“Možda zato što je onako sitan i nežan rano otišao u svet. To naša Kosara nikad nije prebolela”, otkrio je on.

Iako je sudbina donela to da majka Kosara nadživi svog sina, bol i patnja za njim nikada nisu utihnuli.

“Nadživela ga je, nažalost, ali je večno patila i bdila nad njegovom sudbinom…”, govorio je Novica o večnoj tuzi njihove majke.

Iza velikog hita se krije tajna

Inače, legendarni pevač Toma Zdravković za sobom je ostavio mnoštvo hitova, a jedan od njih je pesma “Tužno leto” koja je snimljena 1983. godine. Iza ove pesme se krije posebna priča o čemu je on jednom prilikom govorio.

– Moja mladost je bila veoma teška. Već sa petnaest godina pevao sam u kafani. A to je težak, čvrst i tvrd život. Tamo se jede, pije, psuje… Sve se to događalo pre trideset godina. O prvoj ljubavi ne mogu da Vam govorim drugačije nego što se to zaista dogodilo. Posle završene male mature, sa četrnaest godina, došao sam iz Pečenjevca u Leskovac. Upisao sam Tekstilnu školu i počeo da igram u „Zoni Zamfirovoj“. Igrao sam u leskovačkom Narodnom pozorištu i tu se dogodilo ono što ću nositi kroz ceo život. Počeo sam da glumim i sebe da smatram posebnom veličinom. Moji drugari su igrali u školskim dramskim sekcijama, a ja u profesionalnom pozorištu. Družio sam se sa glumcima i glumicama, a to je u svakom mestu poseban krug ljudi. Popularni su i poznati. Za njima se prolaznici okreću, zbog njih se dolazi na predstave. Ja sam glumcima pevao – već tada sam pevao dobro – i oni su me rado primali u društvo. Zaljubio sam se u kćerku pozorišnog čistača. Pošto nisam imao stan, spavao sam u glumačkoj garderobi. Krišom, naravno. I on me je stalno proganjao i isterivao iz te garderobe. Verovatno je naslućivao da mi se dopada njegova kći. A bio je užasno strog. Međutim, ja sam ga voleo, jer sam voleo njegovu kćer. Ona je dolazila da mu donese jelo i, kada sam je prvi put video, učinilo mi se da je svet bljesnuo.

– Da nas je njen otac video zajedno, verovatno bi ubio i nju i mene… To je trajalo više od dve godine. Sva ta moja zaljubljenost lepa je zbog toga što je bila samo slutnja. Čista i neponovljiva. Tada se ne voli pameću, zato što se može da voli i što se zna da voli, već zato što su osećanja netaknuta grubostima života, zato što je to vreme četrnaestih godina. Nikada je kasnije nisam video jer ta je ljubav bila sadržana u pogledu, maštanju, susretu i krišom podignutoj ruci na pozdrav. Sve što je dobro, vidi se u osobi koju volimo. Ja sam video u njoj.

– Ne bih mogao da kažem da sam je zaboravio. Sećanje je bilo potisnuto u meni. To sam otkrio nedavno. Za moj poslednji album napisao sam sve pesme, osim što nije bio gotov tekst kompozicije „Tužno leto“. Prvu strofu sam završio na moru i verovao sam da će ostalo doći samo po sebi. Međutim, nije bilo tako. Već sam ušao u studio i snimio sve numere osim ove poslednje za koju nisam imao kompletan tekst. Dok je orkestar uvežbavao muzičku deonicu, ja sam izašao iz studija da napišem stihove. I odjednom, nekud iz mene pojavio se lik te devojčice, a reči su potekle kao da sam ih celoga života nosio u sebi.

Toma Zdravković je preminuo 1991. godine, a njegov brat Novica Zdravković 2021.