NEĆE MOĆI: Neočekivani savezi

Šta je to što ujedinjuje intelektualce različitih ideoloških okvira u “podršci režimu”, a šta ujedinjuje iste takve intelektualce koji bi da režim ruše?

Zašto srpski intelektualci više ratuju među sobom nego protiv režima – pita se prijatelj i kolega Slobodan Ikonić u tekstu za “Pečat” stavljajući u samom početku teksta stvari u pogrešan pravac. Zar se podrazumeva i zar je obavezno da se jedan intelektualac bori protiv režima, kakav god taj režim bio? Zar nisu ozbiljni, vrlo ozbiljni intelektualci ozbiljno, vrlo ozbiljno podržavali i krajnje ozloglašene režime? Nisu li Ezra Paund i Julijus Evola podržavali Musolinija? Nisu li Martin Hajdeger i Knut Hamsun podržavali Hitlera? Nisu li Maksim Gorki i Džordž Bernard Šo podržavali Staljina? Zapravo, Šo se divio svoj trojici. Ili ovi ljudi nisu bili intelektualci?

Druga jedna stvar u Ikonićevom tekstu me je, međutim, inspirisala – njegovo čuđenje i neshvatanje da su ljudi potpuno različitih ideoloških uverenja poput mog prijatelja desničara (konzervativca) Miše Đurkovića i moje prijateljice marksistkinje (levičarke starog kova) Andree Jovanović stali u “isti stroj” i “odbranu režima” spram “studentskog pokreta”. (S tim što za Đurkovića ne verujem da je dobar primer, jer mi više deluje da je protivnik, nego pristalica režima, ali prihvatimo Ikonićevu premisu). Njihovo saglasje Ikonić naziva “neočekivanim savezom”.

Spram njih, Ikonić stavlja jednog intelektualca desnog svetonazora Mila Lompara i predstavlja ga kao paradigmu “studentskog pokreta”. I u ovome se krije greška – ako već “režimski blok” analizira kroz stavove jednog desničara i jedne levičarke, isti je princip trebalo primeniti i u odnosu na “studente”. Da li izostanak nekog Jova Bakića, Dubravke Stojanović ili Filipa Ejdusa predstavlja prikrivanje postojanja istog “neočekivanog saveza” među “studentima”?

I upravo u tome se krije suština onoga što mislim da je glavna greška u tekstu Slobodana Ikonića, a što je, zapravo, vrlo raširen stav u našoj javnosti – prirodno je da se u protivljenju režimu ujedinjuju ljudi najrazličitijih političkih opcija, a protivprirodni blud je da se to isto desi i na strani režima. Lično, verujem da je potpuno obrnuto.

Ikonić sasvim osnovano piše da su desničar Đurković i levičarka Jovanović u analizi “studentskog protesta” došli do “istog rezultata” i to ocenjuje kao “nadrealno teorijsko preklapanje”.

Navodi da oboje ukazuju na NVO faktor, na zapadne fondacije i centre moći, ali se, uprkos tome što je toga svestan, Ikonić čudi “istom rezultatu”. I sam pominjući matematiku u svom tekstu, Ikonić je iz nekog razloga zapanjen činjenicom da će i desničar i levičarka kada saberu dva i dva dobiti četiri. Bez obzira na ideološku razliku.

Ne znam šta je tu “nadrealno”. Meni je sasvim realno da ljudi koji možda različito misle o teoriji radničkih prava ili nekim drugim ideološkim nijansama, ali se apsolutno slažu kada se radi o ključnim pitanjima poput nepriznavanja secesije Kosova i Metohije, neuvođenja sankcija Rusiji, “genocida” u Srebrenici, odnosu prema SPC, Republici Srpskoj, skepsi spram evropskih integracija, protivljenja članstvu Srbije u NATO-u i brojnim drugim ključnim pitanjima, uslovno rečeno, budu u “istom stroju”.

Mnogo mi je nadrealnije, a to je Ikonić izbegao u svom tekstu izostavljajući figuru “građanističkog” intelektualca “prostudentskog” opredeljenja, to što je stvoren savez, kakav-takav, između Lompara i, recimo, Bakića. Njihovi stavovi o Kosovu i Metohiji, Srebrenici i SPC su, na primer, dijametralno suprotni. Da li se Lompar slaže sa Stojanovićevom ili Ejdusom u vezi sa sankcijama Rusiji, Republici Srpskoj, NATO-u?

Ono što Lompara, Bakića i ine vezuje (pored prenaglašenog animoziteta prema Aleksandru Vučiću) su ideje o potrebi iskorenjivanja korupcije, pravdi, funkcionisanju institucija… Ali sa time se slaže 99 odsto građana Srbije, uključujući i Mišu i Andreu. To su opšta mesta.

Pisac Vladimir Arsenijević je svedočio da su ljudi koji su ga napali uoči 11. jula (obeležavanja “genocida” u Srebrenici) imali obeležja desničarskih organizacija “451” i “Narodna patrola”. Obe organizacije su vrlo aktivne u “studentskom pokretu”. Pravni zastupnik “451” M. G. je hapšen zbog učešća u “studentskim” neredima. Ja ne mogu da zamislim Andreu i Mišu da se međusobno tuku. To bi bilo nadrealno, a ne njihov “savez”.