Čedomir Antić piše za “Blic”: Kosovska politika

Niti jedna srpska vlada nikada nije razmatrala odricanje od Kosova i Metohije. Nikada, nijedna srpska stranka nije na izbore izašla sa programom devolucije otcepljene pokrajine i njenog postepenog isključivanja iz države Srbije. Trebao je vremena, decenije, da pojedine srpske stranke u središte svoje kosovske politike stave srpski narod u pokrajini, umesto njen status.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs

Bilo je u Srbiji, onih glasnih, po pravilu podržanih od fondova država koje su srpski narod bombardovale, što su se takmičili ko će glasnije reći kako je pitanje Kosova, stvar pogleda na realnost i njenog prihvatanja. Ove političke grupe su ponekad, na politici navodno rapidnih reformi i radikanom odnosu prema zatečenom političkom stanju u Srbiji, uspevale da privuku najviše 6% glasova izašlih birača u Srbiji. One međutim nikada nisu htele, verovatno ni smele, da kosovsku politiku stave u središte svog programa.

Stavimo na stranu činjenicu da deo srpskog naroda više nije uveren u svetost Kosovskog zaveta i ne vidi razlog stradanja kosovskih mučenika od 1389. do danas. Zaboravimo da je autošovinizam od marginalne pojave tokom trideset godina postao čitava jedna kultura koju je koliko god mali ali veoma uticajni deo srpskog naroda prihvatio dičeći se da je do tog u Evropi jedinstvenog pogleda na sopstveni narod došao zbog svoje umne, obrazovne i kulturne izuzetnosti. Proteklih četvrt veka naučili su nas, uprkos navedenom, mnogo o albanskom nacionalnom pokretu i njegovim zaštitnicima. Neko može sve da objasni „kulturnom defektnošću“, ili kakvom god drugom manom srpskog naroda, ali kako može ostati nem pored činjenice da Srbe već decenijama progone zbog ustanova koje postoje prema ustavu međunarodno priznate Republike Srbije, a Srbiju su u doba Miloševića sankcionisali zato što nije priznavala – a tolerisala je – institucije samoproglašene „Republjik Kosova“.

Hajde da vidimo, koliko je Albanaca smrtno stradalo pod Miloševićem pre septembra 1997. godine, a koliko je Srba ubijeno posle dolaska Kfora? Dakle u miru. Kad čitamo pristrasne i ratnohuškačke izveštaje o kršenjima ljudskih prava Albanaca na Kosovu i Metohiji tokom devedesetih godina 20. veka, jedva možemo da saberemo stvarnih i navodnih 50-60 albanskih žrtava od 1987. do početka ustanka 1997. godine. Od juna 1999. do kraja decembra 2000. prema albanofilskim izvorima ubijeno je 717 srpskih civila. Od 2001. do danas albanski ekstremisti ubili su najmanje 105 Srba. Srbi se pritom nisu bunili niti oružano suprostavljali (sa sumnjivim izuzetkom incidenta u Banjskoj) nametnutoj albanskoj vlasti. Srbi su manjina koja danas čini oko 6% stanovništva pokrajine, a posle 1981. nisu prelazili 15% ukupnog stanovništva. U ratu iz 1999. su činili oko 40% svih žrtava !

Od vremena Ilije Garašanina Srbija pokušava da pronađe nekakav sporazum sa Arbanasima iz Stare Srbije. Nikola Pašić 1914. potpisuje sporazum kojim Arbanasima sa Severa Albanije i Kosova i Metohije pruža ono za šta su se u Ujedinjenom Kraljevstvu dugo vremena neuspešno borili Irci. Od tada, pa preko komunističkih vlasti i stvaranja albanske kosovske paradržave od strane totalitarnog režima, do Miloševićeve vlade (koja je 1989. i 1990. Albancima na KiM ostavila autonomiju široku u meri da su Srbi i Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori u to vreme o takvoj mogli samo da sanjaju), pa do svih ovih modela koje su kao smokvin list pokušavale da sačuvaju srpske vođe od 1998. do 2008. godine. Nikada i ništa nije bilo prihvatljivo Albancima i njihovim zaštitnicima. Srbija je imala svega da se odrekne, pa da tek onda trpi revanš i resentiman tokom budućih vekova.

Da podsetim, hrvatsko pitanje rešavano je u jugoslovenskoj državi od prvog do poslednjeg dana. Svaka nova vlast je dalje popuštala i bila sve više omražena u Zagrebu. Svaki put javljalo se još nezadovoljnih koji su tražili da pođu hrvatskim putem ka nezavisnosti. Za to vreme srpski narod u Hrvatskoj, koji do 1991. nikada nije ratovao protiv Hrvatske (u Zagrebu moraju da se odluče da li su od 1941. do 1945. bili jedna od „sila antifašizma“ ili su se Srbi „bunili protiv Domovine“ i njenog zaštitnika Adolfa Hitera) nije mogao da računa na bilo kakav autonomni status. Srbi su u odnosu na ukupno stanovništvo Hrvatske činili bar za četvrtinu veći udeo nego Albanci Srbije, pa ipak im nikada nije pružena bilo kakva ponuda političkog teritorijalnog ili makar kulturnog autonomnog statusa. Srbi su po prvi put dobili nekakav status, a njihova znamenja i ćirilica formalnu toleranciju tek posle 1996. godine. U Hrvatskoj su se nadali da su do tada sveli Srbe na beznačajnu manjinu. Kada se ipak javio neko da ustavna prava i iskoristi počeli su da ih u praksi zabranjuju.Na Kosovu i Metohiji su slične prilike. Pored činjenice da su Srbi neprekidno žrtve od lažne države sponzorisanog progona, njihova prava uglavnom su ostala prazna forma. Najbolji primer je jezik. Na zvaničnim ustanovama, gde se pitaju Albanci, nećete videti niti jedan ćirilični natpis, umesto toga stoji latinični, a nastojanje je da svaki prevod sa albanskog bude na ijekavici i prepun kroatizama. Ljudi kakav je Aljbin Kurti, a on danas oličava Albance sa Kosova, žive sa mržnjom, od mržnje i radi mržnje.

Zapadne sile, pre svih SAD, Britanija i Nemačka, na Kosovu su 1999. dokazivale prestiž, moć i učvršćivale su ekspanziju za koju su verovale da će u 21. veku završiti uspehom „vetrova promena“ u Aziji, te stvaranjem novih nacija širom ruskih i kineskih zemalja. Na Kosovu su želele da pokažu kako je istorija završena, pa kažnjavajući Srbe mogu u svojoj nesputanoj moći i deluzivnoj percepciji sopstvene pravednosti, da čine i zlo i nepravdu samo zato što su na „pravoj strani istorije“. Tokom proteklih četvrt veka mi Srbi živimo u jednom infernalnom svetu u kome je svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin. Nula osuđenih pred Haškim tribunalom za četrdeset hiljada ubijenih Srba u ratovima, predstavlja statistički dokaz zla. ZLA koje će vremenom konzumirati čitavu civilizaciju kojoj pripadamo a koju su monopolizovale dekadentene elite EU. Slično je i sa ravnopravnošću. Srpska pravoslavna crkva je za američkog generala Hodžiza „prepreka“, a za izabranike SAD u Crnoj Gori i na Kosovu ona je organizacija koju treba razložiti i proterati u Srbiju. Najotužnije je kada kolumnista podgoričkih Vijesti piše o tome da SPC može biti samo „i srpska“, a sâm u Boga ne veruje.

Zato je većini srpske javnosti i odgovarao dolazak Trampovih administracija na vlast u SAD. „Da požali, ka’ da bi pomoga’“ što bi rekao Njegoš. Ipak, mnogi su umorni od kosovskog „dana mrmota“ u kome nam oni mogu sve, a mi njima ništa. Politika naravno teče – nema vlasti u Srbiji za koju mučeno Kosovo nije bilo resurs, koja sa njim nije makar pokušavala da trguje i koja ga dok je bila u opoziciji nije zaboravila. Rekao bih da je pod ovakvim pritiskom i sa ovakvom nepravdom sve moguće i oprostivo. Važno je samo vremenom popravljati stvari gde je to moguće.

Kada neko zameri držanje Srbima sa KiM i njihovu vezanost za svaku vlast u Srbiji, ne mogu a da ne pitam koliko je svako od nas posvetio vremena i sredstava našoj otetoj zemlji i mučeničkom narodu koji na njoj živi? Kada sam svojevoljno, protivno celoj porodici, pre tridesetak godina otišao da služim vojsku na Kosovu, u mojoj kasarni trebalo je da bude oko 100 Beograđana a bilo nas je 17. Tada tamo nije bio opasno, samo je bilo daleko i neudobno. Bivši premijer Miloš Vučević i ja bili smo jedni koji su upisali fakultet i otišli tamo. To je bila i jeste naša realnost. Ona se posle antisrpskog komunizma i euroatlantizma menja samo generacijama ličnih primera. Koliko je nas bilo spremno da jednu sedmicu u godini posveti srpskom narodu na KiM? Koliko je Srba otišlo na letovanje na nerazvijenu, sirovu i nekulturnu albansku rivijeru, a koliko je pomislilo da provede vikend u raju seoskog turizma Goraždevca, Orahovca, Sirinićke Župe…?

Vreme je da posle decenija popuštanja, raznih mudrih ili očajnih pokušaja, zloupotreba vlasti ali i neodgovornosti opozicije, započnemo jednu preciznu politiku reciprociteta. Pre svega albanske vlasti na Kosovu ne mogu kršiti sporazume a da ih Srbija i dalje poštuje. Naravno da će u toj politici biti vrdanja i vrludanja i da će svaki pritisak na šoviniste iz Prištine izvući na videlo njihove prave zaštitnike. To međutim ne znači da takvu politiku ne treba primenjivati u svakoj mogućoj prilici. U ovoj neravnoj borbi nema poniženja i nema prilike koju nije moguće iskoristiti. Kršenje ljudskih prava srpskog naroda treba da nas navede da uložimo koliko god možemo sredstava u stvaranje paralelnog privatnog i nevladinog sektora na KiM, kako bi zaštitili i zaposlili naše ljude. Kad je reč o pravnoj zaštiti, mi kao da smo zaboravili na procese koji su pred sudovima u SAD privatno vođeni protiv Srba. Recimo proces protiv predsednika Radovana Karadžića, ima bezmalo dve decenije kako je on tamo osuđen na astronomske kazne zbog u to vreme u Hagu ne presuđene, a svakako navodne odgovornosti za ratne zločine. Zar ne bi bar u nekoliko država, uključujući i Srbiju imalo smisla voditi takve procese protiv albanskih kriminalaca, bilo da su ubice, batinaši ili političari koji krše ljudska prava. Takvi procesi vode se jako dugo.

Na posletku, koliko nas danas treba da obavezuju sporazumi sa preševskim Albancima iz 2001. godine? Da li se teroristi od kojih neki danas vode politiku drže tih sporazuma? Ubili su pedesetak naših civila i policajaca, više ne ubijaju i mi trebalo da se zbog toga radujemo. Vreme je da se dobro promisli i razmotri posledica opraštanja terorističkog ustanka, posebno obzirom na ulogu nekih od sela u toj oblasti u drugim nelegalnim aktivnostima. I u ovom slučaju pre procesa i robija treba dobro proučiti i primeniti ulogu toksičnog nevladinog sektora, koji nikada nismo primenili na teroriste i kriminalce, a pojedini naši zapadni partneri jesu na srpsku kulturu i demokratske ustanove.

Ako želimo da rešimo neki problem, moramo najpre da znamo šta je u pitanju i sa čime raspolažemo kako bi u svojoj nameri i uspeli. Imajući ova dva saznanja možemo da počnemo da radimo. Rad će nas dodatno otrezniti i ujediniti.