FILM „Skupljači perja” zaista je veliki film koji je obeležio srpsku kinematografiju, ali i moj život. Uloga u tom filmu za mene je bila sudbonosna. Ona mi je otvorila vrata svetske umetničke scene, odredila moju muziku, moju glumu, i uopšte ceo moj život.
Foto Iz knjige “Aristokratsko stopalo”
Ali slabo ko zna da je malo falilo da sve krene drugačijim tokom jer sam ja ispočetka odbijala da igram Lenče – veselu Ciganku koja je ostavila značajan trag u filmskom svetu, po kojoj me svi pamte i koja je postala deo mog identiteta. Naime, organizovano je probno snimanje i Saša Petrović me je odmah nakon snimanja odabrao za ulogu Lenčeta. On mi je tada pustio snimak da vidim kako je sve to izgledalo – ja sam se zaprepastila!
Kada sam videla taj snimak, ja sam bila toliko nesrećna. Samo sam plakala. Toliko sam bila očajna da sam molila Sašu da ne uzme mene, već da odabere neku drugu glumicu, jer ja sam sebi bila toliko grozna na tom snimku. Uopšte nisam mogla da prihvatim taj lik. Bukvalno sam plakala i molila Sašu da me nipošto ne odabere. A on je bio uporan i govorio je „Grešiš. Ti ćeš biti divna, to će biti tvoja sjajna uloga. Nemoj ni slučajno da odustaneš.” I tako me je nagovorio da ostanem…
Međutim, ispostavilo se da mi je uloga u tom filmu bila sudbonosna za moj život. Ona mi je otvorila prozor u svet i bila presudna za moju karijeru. Da me je Saša tada pustio da odem, ko zna kako bi izgledao moj život. Snimanje je trajalo dugo. Snimali smo na raznim lokacijama, ali najveći deo filma je snimljen u Vojvodini u selu Deronje. Ja sam veoma ozbiljno shvatila svoju ulogu – studirala sam život Cigana i učila njihov jezik, istraživala o romskoj muzici, načinu života, shvatanju slobode.
Zaista sam ozbiljno učila romski jezik – imala sam profesora Ukliha iz Sarajeva, koji me je učio da govorim ciganski. Tokom pripreme za ovaj film stvarno sam mnogo naučila o Ciganima. Kasnije su neki Romi govorili da sam neverovatno govorila ciganski kao da sam prava Ciganka. Išla sam po čergama i trudila se da uđem u srž njihovog načina života. To se osetilo u filmu.
FILM „Skupljači perja” imao je ogromnu popularnost kod nas, ali mu je nagrada u Kanu obezbedila i svetsku slavu. Svi su verovali da će ovaj film dobiti Oskara, a tako je i trebalo da bude. Rečeno nam je da su svi članovi žirija glasali za nas. Na svečanoj dodeli voditelji su pozvali Sašu Petrovića da izađe, i on krene da primi nagradu, a onda voditelj kaže da je to greška, i Oskar pripadne češkom filmu. To je bilo namešteno. Ali Saša se nikada nije žalio zbog toga. On je imao čvrst karakter.
Svetska karijera
SARADNjA sa Bekimom i Batom Živojinovićem bila je izvanredna. Oni su bili sjajni glumci. Ja tada nisam bila svesna da će taj film obeležiti moj život i moju karijeru. Taj film je napravio prodor u Kanu. Ja sam bila zapažena. Posle toga sam dobila razne ponude i ugovore… Dobijala sam ugovore od raznih velikih kuća, pa tako mogu slobodno reći da mi je ovaj film prokrčio put ka svetskoj karijeri.
Saša je bio fantastičan reditelj. On je bio jedan ozbiljan intelektualac. Bio je izuzetno obrazovan. A umeo je i da radi sa glumcima. Umeo je da nas pusti kad oseti da mi nešto istražujemo sami. To samo veliki reditelji znaju. Ali Saša nas je puštao da improvizujemo, da maštamo… Tako je nastala ona čuvena scena između Bekima i mene. On nas je pustio da radimo šta hoćemo. Scena se ponavljala i dugo je trajala. Mi smo bili sjajni, ali Saša nije mogao sve to da pusti u film jer se plašio da ta scena ne preovlada celim filmom, pa ju je skratio.
Meni je bilo mnogo žao zbog toga jer smo Bekim i ja bili sjajni u toj sceni. Međutim, Saša je skratio scenu jer se plašio da će njegov film početi da liči na film „Grk Zorba”. Saša je dosta toga prepuštao nama. Imao je poverenje u nas kao glumce. Da smo mi krenuli nekim pogrešnim putem, sigurno bi nas zaustavio i vratio. Međutim, njemu se dopalo ono ka čemu mi idemo i pustio nas je.
Ja sam ga kasnije pitala: „Zašto, Saša, više nisi radio sa tim divnim timom sa kojim si se proslavio?” On je rekao da su ga strani producenti uslovljavali, pa je morao da bira strane glumce i glumice. Neke od tih stranih glumica čak su i tražile da ih ja učim glumi, a ja sam se mislila – čuj ja da te učim kako da glumiš a ti da igraš u filmu umesto mene! Mislim da je velika šteta što Saša više nije radio sa nama.
ODUVEK sam smatrala da je gluma moj poziv, a muzika moja privatna strast. Međutim, ove dve umetnosti su se oduvek preplitale u meni i uticale jedna na drugu. U filmskom svetu sam postala poznata zbog svog žara i autentičnosti u scenama u kojima igram mladu Ciganku koja peva. Tako je muzika uticala na moju filmsku slavu, a s druge strane i film je uticao na moju muzičku karijeru.
Za romsku muziku, koja me je kasnije obeležila, zainteresovala sam se upravo preko filma. Dugo sam razmišljala šta je to što je mene opilo u toj muzici. I onda sam shvatila šta je to što me privlači – želja za slobodom! Za totalnom slobodom. Koju su prepoznali mnogi pesnici i svetski pisci. Od Maksima Gorkog – setite se kad je pisao „Makar Čudru”, pa do mnogih velikih ruskih pesnika i pisaca koji su znali da provode dane i noći uz Cigane, i uz njihovu muziku.
Šta je to čarobno u toj muzici? To me je oduvek intrigiralo i ja sam shvatila da je to ta želja za totalnom slobodom. Totalna sloboda ne postoji, ali postoji čežnja za njom. E to je ono što mene nosi u ciganskoj muzici – ta težnja za oslobođenjem od svih stega ovoga sveta. Da se jednostavno doživi nešto što je iznad realnosti, nešto što nosi lepotu, vanzemaljsku lepotu.
Ipak, ja nikad nisam uspela da dobijem pravog kompozitora za sebe. Niko od njih nije pronikao u moju dušu. Ako je to bio ozbiljan kompozitor, on je hteo da me promeni – da ja budem, na primer, francuska pevačica, što ja nisam želela. Drugi su, opet, hteli da me odvedu u klasičnu muziku – kao, recimo, Enriko Josif. On je hteo da me uvede u ozbiljnu muziku, što meni, nije bilo blisko. Ja sam osetila da je meni najbliži izraz ta ciganska muzika, da se ja tu najbolje osećam. Ja sam gostovala po celom svetu sa ciganskom muzikom. To me je obeležilo – ne samo moju karijeru, nego i moj život.
SUTRA: BEOGRAD POSTAJE MODERNA EVROPSKA PRESTONICA
