Da bi pojačao efekat, redakcijski kolegijum je u sportskoj rubrici narečenog časopisa za srpsku misao zapandrčio slike sa neke utakmice na Marakani – za koju sam još davnih dana predvideo da će uskoro postati glavno zakonodavno telo – na kojoj se vide baneri sa „snažnom porukom“, citiram: „Dok gostite nacistu u Beogradu, Srbi krvare na raspetom Kosovu“.
Po nekadašnjem principu bugarorusodupeuvlačenja koji je nalagao da kad u Moskvi pada kiša, svi u Sofiji ispootvaraju kišobrane iako u Sofiji peče zvezda, poseta Zelenskog Beogradu je teže pala poluzvaničnom cincarsko-kalburskom Kitaj Gorodu i rusodupeljubivom Beogradu nego zvaničnoj Moskvi.
Moskva se nije nešto naročito uznemirila – iako se malčice kao narogušila – zato što u Kremlju sede ljudi koji od komaraca ne prave magarce, koji stvari prihvataju onakvima kakve jesu i, što je najbitnije – što propagandne floskule koriste isključivo za zasenjivanje opštenarodne prostote, a ne za krojenje politike.
I to je uzgred jedan od glavnih razloga – ima ih još nekoliko – zbog kojih Rusija nije severna Srbija.
Možbiti da je stepen rezignacije neprebola i srušenosti njegovih lepih snova naveo Georgija Vukadinoviča da napiše nešto najtačnije što je ikada napisao, za šta ga pohvaljujemo, a znamo da pohvala karadušmanina (makar i bivšeg) vredi sto put više od pohvale istomišljenika.
Citiraću nekoliko Đoletovih misli velikih ljudi. „Vučićevi birači su načelno većinom ‘rusofili’, ali to je mlako i bledo, kao što je neiskreno i njihovo zalaganje za ‘očuvanje Kosova’, ili njihov ‘nacionalizam’. Oni su uglavnom poslušna armija poklonika lika i dela Aleksandra Vučića.“
Da li baš samo poklonika Aleksandra Vučića, ili mlakih i bledih rusofila i nacionalista ima i na drugim stranama, o tome ćemo, ako karakterologik dozvoli, popričati kasnije. Sada ćemo se pozabaviti Đoletovim analizama mlakosti i bledila – umalo, grešna mi duša, ne napisah mokraće i stolice – ovdašnjih rusofila i čuvara Kosova.
Đoletu je, kako rekoh, svaka bila ka vladičina. Ali nekako sužena, partikularistička. Kao i krle22, i Đole 22 je polovično u pravu. Tačno je zapazio bledilo i mlakost ovdašnje rusofilije i nedavanja Kosova, ali je propustio da zapazi da su sva srbska politička uverenja – svih vremena i svih boja – bila (i ostala) podjednako mlaka i bleda, a da svoje bledilo i mlakost zabašuruju verbalnom pirotehnikom i arlaukanjem.
Jovan Skerlić je nedugo pre nego što je pod misterizonim okolnostima – u koje je, prema saznanjima Mome Đorgovića, bio umešan i Baja Pašić – premetnuo svetom, napisao da smo mi Srbi „mlitava rasa“. (Tada reč „rasa“ nije imala zlokobno značenje koje je posle poprimila, značila je, što u suštini i znači: „sorta“.) I to je najverovatniji razlog zbog koga se loš kvalitet čvrstine i uverenja nadoknađuje kvantitetom i drekom.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
