JOVAN Vučenović, Srbin rodom iz Knina, koji je među 251.000 Srba proteran sa svog ognjišta u Hrvatskoj tokom zločinačke operacije “Oluja”, govorio je za “Novosti” o danima egzodusa, napuštanju rodnog kraja, životu u izbeglištvu i sećanjima koja, kako kaže, ni posle više od tri decenije ne blede.
Foto: Privatna arhiva/Jovan Vučenović
Jovan je svoju ispovest započeo prisećanjem na avgust 1995. godine i trenutak kada je bio primoran da napusti svoj dom.
– Godina 1995, avgust, početak avgusta. Sećam se granatiranja, teško je to opisati rečima. Sa svih strana granate padaju oko kuće i blizu kuće – na svu sreću ne na moju, ali u okruženju nedaleko da. I već tokom dana neke najbliže komšije su već bile otišle. Mi smo uveče krenuli. Ja sam preuzeo, na predlog jednog poznanika, da vozim njegov traktor, njegovog tasta, taštu i šuraka, svoju suprugu, kao i još 27 svojih komšija koji su živeli desetak kilometara od Knina, pomislio sam da se ide na dan-dva i vraćamo se nazad. Tako da sam svoje auto ostavio u garaži. Nisam skoro ništa ni poneo, kako da vam kažem… Poneo peškir, da mogu da se operem, neki komad hleba i tako nešto, za dan-dva. Prespavao sam u Sanskom Mostu, u školskoj dvorani, gde nas je smestio jedan komšija. Tu su ljudi dolazili na konak. Videlo se da su uplašeni i da teško podnose sve što se dešava. Niko ni sa kim nije razgovarao, iako smo se kao komšije dobro poznavali. Nije bilo šta da se kaže. Svako se borio sa svojim mislima, svojom mukom i svojom tragedijom. Razmišljali smo zašto nam je sve to uopšte trebalo i zbog čega se dogodilo. Nisam ja, niti su moji roditelji, došli 1991. godine da, kako oni kažu, okupiramo Hrvatsku. Moji preci su tamo došli još u 13. veku, možda čak i ranije. I, nažalost, kad smo krenuli kroz centar Knina, onda sam shvatio da će tu biti teže vratiti se, jer su prizori bili očajni – prisetio se Jovan i nastavio:
– Do devedesetih godina živeo sam u uverenju da nikad ne može doći do oružanih sukoba i rata, da će ljudi koji su decenijama živeli u istoj državi jedni protiv drugih podići oružje. Tako sam vaspitan, da ljude cenim po dobroti, a ne po izgledu, veri ili naciji. Međutim, ispostavilo se da druga strana nije razmišljala na isti način. Ja pripadam pravoslavnim vernicima, a katolici su živeli dvostrukim životom. Živeli smo kao komšije, prijatelji, pa čak i rođaci, jer je bilo mnogo mešovitih brakova. Mi Srbi smo, za razliku od njih, verovali u bratstvo i jedinstvo. Međutim, kasnije sam stekao utisak da su pripreme za ono što se dogodilo početkom devedesetih počele mnogo ranije, a ne tek posle višestranačkih izbora. Tek kad sam došao u Srbiju, počeo sam ozbiljnije da proučavam događaje iz perioda od 1941. do 1945. godine. Shvatio sam da o mnogim stradanjima nisam znao gotovo ništa, jer se o tome malo govorilo. U tadašnjem sistemu vladalo je uverenje da ne treba otvarati stare rane, već da treba čuvati privid bratstva i jedinstva. Kada sam došao u Srbiju, počeo sam detaljnije da proučavam period od 1941. godine i događaje iz Drugog svetskog rata. I dok sam analizirao dostupnu literaturu, došao sam do zaključka da je narod u NDH podigao ustanak zbog ustaških zločina, a ne zbog partizana, četnika ili bilo koje druge organizovane vojne formacije, već kao reakciju na stradanja kojima je bio izložen – rekao nam je Jovan.
Zatim je opisao zločine koje su počinile ustaške vlasti tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske.
– Znači, do tog 27. septembra ustaše su izvele na području NDH preko 460 ratnih, da kažem, akcija protiv Srba, Jevreja i Roma. Od tog broja najviše ih je bilo u Bosni i Hercegovini, oko 190, u Slavoniji oko 110, na Kordunu 80, u Lici 50, Dalmaciji 15, a u Zagrebu oko 10. Istovremeno se mora reći da su za vreme postojanja NDH imali oko 250 svojih akcija zlodela, zločina i iživljavanja nad srpskim narodom, a prvenstveno nad Jevrejima i Romima. U tih nekih 250 najvećih zločina ubijeno je, maltretirano, zaklano i stradalo od 100 pa do nekoliko hiljada ljudi. Postoje slučajevi kojih se naš narod, posebno starije generacije, i danas sećaju, a koji su se sve vreme plašili da bi se upravo nešto slično moglo ponoviti. I ponovilo se devedesetih. Teško je pojmiti šta se dešavalo 1941. godine. Tim pitanjem su se bavili brojni naučnici i istoričari, ali ja sam došao do podataka da je na području NDH postojalo oko 20 logora za Srbe i Jevreje. Da ne govorimo o svemu što se dešavalo našem narodu. Prema nekim istraživanjima, Srbi su ubijani na 54 različita načina. To nije bilo kao kod Nemaca – metak u čelo i gotovo. Ovde je bilo iživljavanja, bilo je mržnje i želje da se ljudima nanese što veća patnja. To je ono čega smo se i mi 1991. godine plašili – ispričao je Jovan.
Potom je naveo, kako kaže, jedan od primera monstruoznosti zločina koje je proučavao.
– Ne mogu se svega setiti, ali jedan od primera te monstruoznosti je slučaj iz avgusta 1942. godine u logoru Jasenovac, kad je, kako se navodi, organizovano takmičenje u tome ko će više da zakolje logoraša. I titulu “kralja koljača”, kako se pričalo, dobio je fratar Petar Brzica koji je zaklao 360 ljudi. A da ne govorim o drugim zločinima. Na Kordunu su, recimo, pobili sve koje su našli u jednom selu, uključujući i decu. Postoje svedočenja o stravičnim zločinima nad devojčicama i dečacima, o takozvanom “mašinskom kolu”, o čemu se malo govori i malo zna. Svako dete je zaklano tj. prerezano nožem ispod vrata. Oni su prvo devojčice skinuli gole, polegli ih na leđa i onda su na gole devojčice stavljali 10 drugih golih dečaka i poređali ih u mrtvo kolo – nožice prstima unutra a glave prema vani na razmernom rastojanju. O tome se malo priča i malo zna. Nego, ima i drugih zločina. Posle oslobođenja Zagreba 1945. godine, na proslavu su, kako sam čuo, pozivali i ljude povezane sa ustaškom ideologijom – ispričao je naš sagovornik.
Jovan je kazao da su ustaše devedesetih namerno prozvali Srbe agresorima da bi sakrili zločine koje su počinile ustaše tokom Drugog svetskog rata.
– A naši preci su tamo živeli sedamsto godina pre. Pravoslavni manastir Krupa je na području današnje Hrvatske podignut 1317 godine, manastir Krka 1350. godine, Dragović 1325. Nismo mi okupirali Hrvatsku, nego je srpski narod doprineo tome da Hrvatska dobije državnost. Kraljevina Jugoslavija je njome upravljala 18 godina. Srbija nije htela ništa da naplati, a mogla je – ocenio je Jovan.
Vučenović nam je otkrio i najnoviju informaciju koju je čuo.
– Evo, sad čujem najnoviju informaciju. Jedna žena, čije je dete od deset godina ovde u Srbiji obeležavalo porodičnu krsnu slavu, stavilo je na glavu srpsku šajkaču, jer je Srbija prihvatila nas ovde, i podiglo tri prsta. Ta fotografija je došla u Hrvatsku, a kada je žena otišla tamo da obiđe svoje ognjište, rodno selo i zavičaj, dobila je 15 dana zatvora. Samo zbog postupka svog deteta, koje nije ništa učinilo u Hrvatskoj. Samo je čuvalo svoje običaje. Pa kako onda ja da odem i bilo šta kažem nekome? Oni ne dozvoljavaju da im se kaže prava istina, jer ih to boli. Evo, vidimo da Plenković slavi Oluju i tako dalje. Oni uživaju, jer nemaju istoriju. Njihova istorija počinje 1995. godine – izjavio je Jovan.
On nam je rekao da, srećom, u “Oluji”, osim doma i sećanja na detinjstvo, nije izgubio članove uže porodice, ali članove šire porodice jeste.
– Za njih se istorija ne završava 1995. godine našim proterivanjem. Helsinški odbor koji je osnovan 1993. godine u Zagrebu, je na terenu za vreme i posle akcije “Oluja”, na području opštine Knin obišao, mislim, 42 ili 43 naselja, i veća i manja. Kako bi vojnici rekli, prečešljali su teren. Prema onome što su utvrdili, samo u dva sela niko nije ubijen – u selu Kijevo i u selu Potkonje, jer tamo nije bilo Srba. U svim ostalim selima ubijani su ljudi, na različite načine – oduzimanjem života, klanjem, paljenjem i tako dalje. Za sve to niko nije odgovarao, kao ni za mnoga druga zlodela. A nama se sudi zbog tri podignuta prsta. Ako odete u Krajinu, možete završiti u zatvoru. Pa ko onda sme da ide tamo? A naši ljudi i dalje idu tamo na more – rekao je Jovan.
On se ponovo prisetio dana kada je morao da napusti svoj dom.
– Moj život se promenio iz temelja, za 180 stepeni. Ono što je bilo dole, sad je postalo gore. Ja sam 40 godina živeo u Kninu i tada je tamo bilo 90 odsto pravoslavnog življa. Danas tamo nemate 7-8 odsto pravoslavaca. Ja sam išao tamo pre par godina, zadnjih nekoliko godina počela su hapšenja, ni za šta. Ljude osuđuju samo zato što neko tamo podnese neku prijavu protiv nekoga. Nemaju svoje mišljenje, tamo više nema nikoga da vidite. To su uglavnom stari ljudi koji se, manje-više, svi bave svojim problemima, svojom mukom i svojom tragedijom. Ja sam živeo u jednom malom podgorju gde je bilo, ne znam, oko 70 kuća i oko 400 duša. Danas, u tom delu gde sam ja živeo, ima samo osam kuća u kojima žive oni koji su tu živeli i 1991. godine. U tri kuće žive tri udovice, a imaju po jednog sina. Ti momci koji su otišli odavde sada imaju preko 50 godina. Znači, 31 godinu tamo se nije rodilo srpsko dete i neće se roditi, jer nema od koga da potekne – tužan je Jovan.
On je napomenuo da je pokušao da povrati imovinu.
– Imovinu kao imovinu bilo je teško povratiti, ali činjenica je da je, ne znam tačno koliko, ali procenjuje se da je oko 20.000 domaćinstava bilo urušeno, zapaljeno, minirano i tako dalje. Ali tih 20.000 objekata nije bilo prazno – oni su bili puni pokretne imovine. Ta šteta je neprocenjiva. Da ne govorimo o onom vremenu kad se sve to odnosilo i na društvene objekte, privredne i kulturne ustanove. Hrvati su tokom “Oluje” proterali oko 251.000 Srba. To je ogromna cifra. I, nažalost, malo ko to spominje kao dokaz njihove genocidnosti. Oni su napravili genocid nad nama, proterali ljude koji su tamo živeli duže nego što su oni živeli. Pre su došli na područje gde nije živeo niko drugi. Znači, oni su autohtoni, ali do Prvog svetskog rata hrvatska nacija nije ni postojala – rekao je Jovan.
Na pitanje šta bi poručio svojoj deci i unucima, Jovan je rekao:
– Voleo bih da oni znaju onoliko koliko ja znam. Našao sam način da sačuvam od zaborava ono što znam – svoj zavičaj, svoje okruženje u kojem sam živeo i te događaje – pa sam sve to pretočio u knjigu “Oteti identitet iz podrinjskog zavičaja”, upravo zbog svojih potomaka. Moram reći da selo mojih roditelja, koje se zove Koljane, pre sto godina imalo je 2.400 stanovnika, od čega je 95 odsto bilo pravoslavaca. Danas tamo živi oko 600 pravoslavaca. U to računam i dva sveštenika u manastiru Dragović, kao i još četvoro ljudi koji su poreklom pravoslavci. Oni tamo žive kao što mi ovde živimo, ali ja im govorim da oni moraju svakog dana da dokazuju da su lojalni građani Hrvatske. To je gola činjenica – da moraju da pokazuju svoju lojalnost državi u kojoj žive. Za razliku od toga, ovde svako može da dođe, ne samo da se odmori i provede, već i da zarađuje velike novce. Kao i da pljuje po Srbiji i demokratiji – Hrvati ovde imaju svoja prava. A pitam se, kakva prava Srbi imaju u Hrvatskoj? Hrvatima ovde ništa ne fali. A tamo su, kako vidim, čak zabranili da budu u njihovoj vladi. To je, po mom mišljenju, genocidna odluka – rekao je Jovan.
Na kraju razgovora, Vučenović se zahvalio državi Srbiji na pomoći koju je pružala svih ovih godina. Posebno je istakao pomoć koju je, kako je naveo, država Srbija pružala izbeglim i raseljenim porodicama kroz različite vidove podrške – od rešavanja stambenih pitanja, izgradnje i dodele kuća, pomoći povratnicima i očuvanja veza sa zavičajem, do podrške kulturnim i zavičajnim manifestacijama koje čuvaju uspomenu na stradanja i život Srba iz Krajine. Zahvalio je predsedniku Aleksandru Vučiću na, kako je rekao, naporima da se očuva kultura sećanja na stradale i proterane, kao i na obeležavanju važnih datuma i događaja iz devedesetih godina. Vučenović se zahvalio i krajiškim i zavičajnim udruženjima koja takođe, kroz muziku, igru, tematske večeri i druge manifestacije, neguju tradiciju, običaje i sećanje na zavičaj. Posebno je spomenuo izbeglička naselja na području Zemuna, gde su se posle ratnih dešavanja devedesetih godina naselile brojne porodice iz Krajine i drugih krajeva. Među njima se izdvajaju Busije, gde i sam živi, ali i Grmovac, Altina, Kamendin, Zemun Polje i druga naselja u kojima su mnoge porodice započele novi život, istovremeno čuvajući uspomene na svoja rodna mesta, običaje i tradiciju.
BONUS VIDEO: “OLUJA” JE GENOCID: Jasna poruka iz Sremskih Karlovaca
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
