“MA ŠTA NAS BRIGA, NEKA KMEČE” Jedan sasvim neobično običan dan na Kninskoj tvrđavi ili kako se to mir gradi iz spaljenih ruševina

“Ma baš nas briga, neka kmeče.”

Kninska tvrđava grdosija je na brdu Spas iznad Knina. Oni koji ikada nogom kročili na ovu građevinu nastalu u 9. i 10. veku, reći će da sam pogled sa nje pruža jedinstven, rečima neopisiv osećaj moći. Grli kao štit napaćeni grad koji mu se kao ogromno prostranstvo prosulo pod noge. Ipak, ko se našao dole, gleda u zidine kao nešto nedostižno, sa osećajem neke zaljubljene ustreptalosti. Ono kada si ponosan na nešto svoje, pa želiš da svima kažeš da je tvoje. Pruža ta tvrđava i neki osećaj prekora, strašnog suda vremena, nekog ljutog boga koji sudi i ceni sve tvoje grehe.

“Kako baš Oluja pade usred leta?”

Na njoj se danas vijori džinovska hrvatska zastava. Stotine političara u savršeno ispeglanim odelima, sa savršeno nameštenim kravatama, sa savršeno ozbiljnim izrazom lica i još savršenije napisanim govorima danas se popelo uzanim kninskim ulicama kako bi održali još jedan posmrtni govor istoriji, da se, ne daj bože, ne bi zaboravilo.

Nisam danas u Kninu kao što sam bila mnogo puta do sada, ali znam da gori nebo i zemlja. Suvi kamen je kao užarena rerna, tek poneki dašak vetra zaljulja onu zastavu da se ne zaboravi koliko je važna, i bar se neko zapitati morao kako baš Oluja pade usred leta u najtoplijem gradu u Hrvatskoj?

Iako se teško diše u “oslobođenom” gradu, ne sme se zaboraviti istorija. Ne, ne, posmrtni govori moraju biti rečeni glasno, odlučno, mora se biti na visini zadatka. Neki ih čekaju kao svoju godišnju dozu nacionalizma (istini za volju, Tompsona ima onoliko u poslednje vreme). Za to vreme Kninjani sa obe strane ogledala čekaju kraj fešte da se vrate svom običnom, dosadnom načinu života. Treba izdržati taj peti avgust svake godine.

No, da se vratimo govorima.

Šta su naši govornici za danas spremili?

– Onima koji ni danas ne znaju šta je bilo, posebno onima koji s druge strane Dunava i Save potiču huškačku retoriku i seju seme mržnje, poručujem da je pobedonosna Oluja kruna svih naših akcija i slavićemo je sve dok nam živo srce bije — rekao je predsednik Udruge 7. gardijske brigade “Puma” Robert Puja na Kninskoj tvrđavi.

– Oluja nije bila samo legitimna oslobodilačka operacija pod vođstvom prvog hrvatskog predsednika dr Franje Tuđmana, već i akcija koja je spasila Bihać od preteće humanitarne katastrofe, promenila odnos snaga u Bosni i Hercegovini i otvorila put miru i Dejtonskom sporazumu – rekao je premijer Hrvatske Andrej Plenković.

Plenković je Oluju nazvao krunom svih pobeda u Domovinskom ratu i brilijantnom vojnom akcijom koja je promenila tok hrvatske istorije.

– Današnji svet, s ruskom agresijom na Ukrajinu, ratom na Bliskom istoku i drugim globalnim pretnjama, ponovno nas upozorava da se mir i sigurnost ne mogu uzimati zdravo za gotovo – rekao je Plenković. U takvom okruženju, Hrvatska se ne takmiči u naoružanju niti ikome preti, ali se “ne boji nikoga” i “na svaku pretnju znaće odgovoriti”. Rekao je, između ostalog Plenković, i da Hrvatska više nikada neće biti nespremna ni nezaštićena, vodeći se načelom: “Želimo li mir, moramo biti sposobni odbraniti ga”.

“Ne vidi svako istoriju na isti način”

Ne može ovaj tekst proći a da se ne prisetimo i detalja iz govora predsednika Hrvatske Zorana Milanovića.

– Kada godinama slušamo jedne te iste besmislice, neki će reći reviziju istorije… Istorija je vrsta interpretacije koja može biti poštenija ili nepoštenija. Ja verujem da je naša interpretacija poštena, ali ja sam subjektivan. Ne vidi svako istoriju na isti način – rekao je Milanović.

Možda i najzapaženiji detalj u vezi sa proslavom Oluje je izjava glavnog državnog tužioca Hrvatske Ivana Trudića koji je reagovao na izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića u vezi sa Olujom kao “zločinom koji Srbi ne smeju zaboraviti”.

Upitan da prokomentariše, Trudić je kratko rekao: “Ma baš nas briga, neka kmeče.”

Avioni su svoje preleteli, predsednik Milanović i premijer Plenković nisu ni progovorili. Izvori kažu da se nisu ni pogledali ni pozdravili, a između njih je kao unprofor sedeo gore pomenuti Robert Puja.

Dan na Kninskoj tvrđavi polako se privodi kraju, do sledećeg leta verovatno ćemo u knjige “prave” hrvatske istorije upisati još poneki Tompsonov koncert, ali sa 31. “obljetnicom” smo završili.

Predsednik Milanović u svom već upečatljivom maniru, prodornog pogleda rekao je važnu stvar, a to je da je njegovo viđenje istorije subjektivno.

“Haos nije jama, haos je stepenica”

I evo prilike da se složimo. Da, zaista je subjektivno, jer kako drugačije i pomisliti ili opravdati da je sasvim u redu oteti kolektivni identitet jednog naroda, baciti ga visoko sa one tvrđave u hladnu Krku da se što pre zaboravi?

Svake godine se u Kninu (opustošenom ratom i EU migracijama) pravi jedna fešta i jedan sveopšti haos. Ako bih morala da citiram nekoga, biće to kontroverzni fiktivni junak jedne od najgledanijih serija svih vremena Igre prestola, Pitera Bejliša: “Haos nije jama, haos je stepenica”.

Kome ovaj haos, naposletku, odgovara? Pa svima na toj tvrđavi pomalo, ali zna se i kome ne odgovara.

Onima koji i dalje nedostižno gledaju u onu istu Kninsku tvrđavu na brdu Spas, nadajući se da bar ona nikada neće zaboraviti.

A mir u čoveku nikada nije nastao iz spaljenih ruševina, gospodine Plenkoviću.