понедељак, 03.08.2026, 10:06 -> 11:56
Извор: РТС
Низак водостај Дунава довео је до проблема у раду нуклеарних електрана у Румунији и Мађарској, јер нема довољно воде за хлађење реактора. Румунија је због тога обуставила рад оба реактора, док је Мађарска привремено искључила један. Није искључено да ће бити неопходно гашење и другог реактора у нуклеарној електрани “Пакш”. Директор Института за нуклеарне науке “Винча” Славко Димовић изјавио је за РТС да нема места страху и паници, али да ова ситуација показује потребу за преласком на затворене системе расхлађивања.
Славко Димовић, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекао је да гашење реактора представља сложен инжењерски поступак који се спроводи по строгим процедурама, те да са становишта нуклеарне сигурности и безбедности нема последица по становништво, али да постоје три проблема.
“Један је везан за ксенонски гас, који стручњаци називају нуклеарним отровом, јер може да изазове проблеме какве смо имали у Чернобиљу. Поновно покретање реактора траје од два до седам дана. Ако се то уради нагло, може доћи до термичког напрезања, стварања микронапрслина у структури челичне посуде, као и до појаве ваздушних чепова или водених удара”, навео је Димовић.
Економске последице по Мађарску
Димовић истиче да се у случају Румуније и Мађарске сада чека пораст водостаја Дунава, а да је једина последица економска, посебно за Будимпешту, која има велики удео нуклеарне енергије у свом енергетском миксу.
“Када је реч о нуклеарној безбедности и сигурности, можемо да будемо апсолутно мирни. Процедуре су врло строге и прецизне. Мађари и Румуни имају велико знање у области нуклеарне енергије, које баштине још из совјетског периода“, објаснио је Димовић.
Говорећи о томе шта у пракси значи гашење реактора, Димовић је навео да се у свету све више напуштају отворени системи расхлађивања, у којима су потребне велике количине воде – од 100 до 150 кубних метара у секунди за хлађење терцијарног круга.
“Иде се ка изградњи такозваних расхладних торњева, који смањују потрошњу воде за хлађење нуклеарних електрана на два до три одсто. Због тога се све више помера изградња нуклеарки са континенталних река ка обалама мора и океана. Постоји и концепт коришћења вентилатора за хлађење, али то може имати друге проблеме, попут веће потрошње електричне енергије”, указао је Димовић.
Нова технологија реактора и важни фактори
Димовић је додао и да постоје и реактори четврте генерације, који су у фази завршних испитивања за комерцијалну употребу, а код којих се уместо воде користе растопљене соли, течни метали или гасови под притиском. Према његовим речима, та технологија би могла да буде примењена у наредних десетак година.
“Једино је могуће улагање у нуклеарну енергију, јер и код термоелектрана користите воду, ако говоримо о утицају на хидропотенцијал. Када говоримо о алтернативним изворима, Бугарска, на пример, може да надомести део производње из обновљивих извора јер има добар систем акумулације електричне енергије преко батеријских система”, рекао је Димовић.
Указао је и да ће у избору могуће локације за нуклеарну електрану у Србији бити важни бројни фактори – геоморфологија тла, климатски услови, количина падавина, близина и удаљеност река, али и избор технологије и типа реактора.
“Неопходно је, као и код изградње Пакша 2, имати затворен систем хлађења, односно расхладне торњеве, где ће бити потребно два до три одсто воде која се сада користи у отвореним расхладним системима. Србија може да очекује нуклеарну електрану 2040. године”, закључио је директор Института за нуклеарне науке “Винча” Славко Димовић.
