Ko Crnu Goru više voli – Srbija ili Hrvatska?

To je zemlja u vezi s kojom se sve češće i na sve ozbiljnijim nivoima vlasti i moći unutar Evropske unije govori kao o budućoj članici već 2028. Uprkos tome što, bar po skromnom mišljenju moje malenkosti i bez želje za zalaženjem u unutrašnja pitanja te nama susedne zemlje, Crna Gora nije postigla ništa bolje rezultate u borbi protiv kriminala, korupcije ili po pitanju položaja manjinskih zajednica u odnosu na Srbiju, ona daleko ozbiljnije figurira da uđe u Evropsku uniju, dok u slučaju Srbije to i dalje ostaje krajnje neizvesno pitanje.

Očigledno u slučaju Crne Gore danas, baš kao i na primerima Bugarske i Rumunije dve decenije ranije, dominira geopolitički momenat u kontekstu daljih evrointegracija. Crna Gora je najpre postala članica NATO, a zatim pažljivo radila na usaglašavanju svoje spoljne i bezbednosne politike sa Evropskom unijom, pre svega kad je reč o odnosu prema Rusiji.

Naime, unatoč tome što je Rusija bila jedna od prvih zemalja koje su priznale nezavisnost Crne Gore 2006 (neki istoričari već sada tvrde da je u znatnoj meri radila i na njenom otcepljenju), a njena ekonomska elita u velikoj meri ulagala u crnogorski turizam i ugostiteljstvo, Crna Gora je danas zemlja koja je izrazito konfrontirana sa Rusijom – ona oštro osuđuje ono što kolektivni Zapad naziva brutalnom agresijom i povredom teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine, deo je grupe evropskih zemalja koje su uvele sankcije Rusiji još aprila 2022. i koje šire rusofobni narativ, a od novembra ove godine ruskim državljanima će za ulazak u Crnu Goru biti neophodna viza.

Vratimo se, međutim, na savremeno crnogorsko okruženje. Pre nekoliko meseci autorski tekst predsednika Srbije o odnosima naše zemlje i Crne Gore uzburkao je tamošnju javnost, a posebno, reklo bi se, njegova ocena da smo mi više voleli Crnu Goru i njene građane negoli oni nas. Ta ocena je, posmatrana van emotivnih okvira, zapravo potpuno tačna i na mestu.

Srbija podržava teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore, a Crna Gora je još 2008. priznala tzv. nezavisno Kosovo; još uvek nema bilateralnog dogovora o dvojnom državljanstvu; Srbi u Crnoj Gori još uvek ne uživaju prava koja im pripadaju (poput ravnopravne upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma), dok je crnogorski jezik u službenoj upotrebi u pojedinim lokalnim samoupravama u AP Vojvodini itd. Ne treba trošiti reči na to koliko se građana Crne Gore leči, školuje i posluje u Srbiji, makar oni bili najveći njeni mrzitelji. S druge strane, tu je Hrvatska, zemlja sa kojom Crna Gora, bar po stavovima njene političke elite, želi (rekao bih iskreno) najbolje dobrosusedske odnose.

Međutim, za razliku od Srbije, koja, uprkos po nju pojedinim štetnim crnogorskim politikama, Crnoj Gori ne postavlja nikakve uslove, Hrvatska se ne libi da jasno, reklo bi se čak i naređivački, zahteva od zvanične Podgorice da ispuni konkretne uslove kako bi od zvaničnog Zagreba dobila zeleno svetlo za dobijanje punopravnog članstva u Evropskoj uniji. Štaviše, hrvatski premijer Andrej Plenković se nije libio da te zahteve otvoreno iznese usred Tivta tokom ovogodišnjeg Samita Evropska unija

– Zapadni Balkan. Konkretno, od Crne Gore se traži da obešteti hrvatske logoraše sa teritorije Crne Gore iz perioda 1990-ih, da procesuira sve one za koje Hrvatska smatra da su počinili ratne zločine nad Hrvatima, da reši pitanje nestalih osoba hrvatske nacionalnosti tokom rata, da pažljivo brine o spomen-ploči u bivšem logoru u Morinju, da vrati Hrvatskoj školski brod „Jadran“, koji ona smatra svojim, da se izvrši razgraničenje na moru između dveju zemalja (očigledno po meri hrvatskih interesa, prim. aut.) itd. Zanimljivo, ni pomena o 14 rezervista JNA iz Crne Gore koji su na početku rata u Hrvatskoj odvedeni u splitski logor „Lora“, od kojih je većina ubijena, a za telom Miloša Perunovića se još uvek traga. Ko je koga više voleo i voli i danas, uprkos svemu, neka čitaoci sami zaključe.