‘Prešli smo Atlantik u dva plutajuća automobila da ispunimo san mog oca na samrti’

Sedamnaestog avgusta 1999. godine, u Atlantskom okeanu 1.200 kilometara od Barbadosa, jedan naftni tanker naišao je na zbunjujući prizor: dva mala plutajuća automobila, folksvagen pasat i ford taunus, sa dva mlada Italijana koja su im sedela na krovu.

Dvojica prijatelja – Marko Amoreti (23) i Marko de Kandija (21) – pošli su sa La Palme na Kanarskim Ostrvima skoro četiri meseca ranije.

„Kapetan je želeo da zna na kakvoj vrsti plovila se nalazimo“, kaže Amoreti.

„Nismo znali kako da mu odgovorimo – da li je želeo da zna broj naših registarskih tablica?“

Brod ih je opskrbio vodom i voćem, i njih dvojica su veselo nastavili putovanje.

Ali zašto su bili tamo?

Prelazak Atlantika automobilom bio je dugogodišnja ambicija oca Marka Amoretija Đorđa.

Avanturista i foto-reporter, Đorđo Amoreti je odlazio na ekstravagantna putovanja, kao što je prelazak preko Sahare padobranom koji vuče automobil, propraćenim u časopisima širom sveta.

Za Marka, kao dete, on je delovao kao superheroj.

Ali sada je umirao i ovo je bila Markova šansa da pomogne da se ostvari njegov poslednji san.

U Italiji bi se Đorđo često našao u vestima zbog njegovih radikalnih stavova.

Kod kuće je odškolovao šestoro dece i borio se da bude zvanično registrovan kao muška domaćica.

Obe stvari bile su novine u ono vreme.

Takođe je tvrdio da država treba da plaća majke za ostanak kod kuće da bi se starale o deci.

• Šta je video čovek koji je prvi biciklom obišao svet
• Od ‘kul odmora’ do neutabanih staza: Sedam turističkih trendova u 2026.
• Mogu li razglednice da prežive u eri telefona

Đorđo je koristio pažnju medija koju je dobijao za sulude avanture da bi razglasio svoj socijalni aktivizam.

Da bi vodio kampanju za platu majki domaćica, planirao je da prepliva Atlantski okean u plutajućem automobilu.

Proveo je godine adaptirajući polovni automobil da bi ga pretvorio u morsko plovilo, a Marko Amoreti je odrastao gledajući kako njegov otac radi na prototipu u njihovom dvorištu.

„Taj automobil je bio poput lika iz neke fantastične priče. Bio je to naš san“, kaže on.

Đorđo je prvo pokušao da porine „morski automobil“ sa Kanarskih Ostrva 1978. godine, ali su ga vlasti u tome zaustavile.

Godine 1988, plovio je na njemu Kanalom di Midi, u Francuskoj.

Prelazak Atlantika je ostao njegov krajnji cilj, ali nije mogao da sakupi novac.

Potom, u novembru 1998. godine, Đorđu je bila postavljena dijagnoza raka i rečeno mu da mu je preostalo svega nekoliko meseci života.

To je dalo njegovim sinovima – Marku, Mauru i Fabiju – podstrek da ostvare njegov poslednji san.

Odmah su počeli da pripremaju dva polovna automobila, dodajući im metalne kobilice, jarbole i satelitski telefon na solarnu energiju.

„Nismo bili sigurni da su izmene zakonski dozvoljene na putevima, tako da smo se trudili da ih kamufliramo što više možemo“, kaže Marko Amoreti.

Odvezli su automobile do Kanarskih Ostrva, gde su pronašli zabito mesto za finalne izmene: ispunjavanje automobila poliuretanskom penom da bi mogli da plutaju.

Dodali su hranu, vodu i čamac sa šatorom na krov, u kome bi spavali.

Đorđo se nadao da će se pridružiti sinovima prilikom prelaska, ali kad mu se zdravstveno stanje pogoršalo, ponudio je svoje mesto porodičnom prijatelju Marku De Kandiji, koji je pomagao da se automobili pripreme za putovanje.

„Ti si mlad, vreme je da preuzmeš moj projekat kao moj poklon tebi“, rekao mu je Đorđo.

Četvrtog maja 1999. godine, pod okriljem noći, četvorica avanturista su porinuli automobile iz Fara de Fuenkalijentea, na najjužnijem kraju La Palme.

Koristili su male spoljne motore da stignu do međunarodnih voda i onda, kad im je ponestalo goriva, čekali na vetar i struju da ih ponese.

Gledali su kako zalazi Mesec prve noći na moru, prepuni nade i uzbuđenja, ali automobile nije ponela struja.

Jedanaest dana su plutali okolo u krugovima.

Pogođeni morskom bolešću i iscrpljeni, Fabija i Maura je spasao helikopter.

Dvojica Marka su nastavili dalje, svaki u svom automobilu.

Morali su da dignu jarbole da bi uhvatili vetar, ali onda su konačno krenuli.

Prvih mesec dana na moru, morali su da se naviknu na sunce, so i stalni pokret, kao i neprekidnu buku.

Kablovi koji spajali dva automobila često bi se otkačili i morali su ponovo da budu spojeni.

„U drugom mesecu, more više nije delovalo kao protivnik protiv koga moramo stalno da se borimo“, kaže De Kandija.

„Ušli smo u drugu dimenziju i postali deo vodenog sveta. Potpuno smo uronili u taj plavi svet.“

Provodili su dane vršeći popravke, pecajući, kuvajući, slušajući muziku i pišući dnevnike.

Takođe su eksperimentisali sa tehnikama preživljavanja o kojima im je pričao Đorđo, čak i loveći planktone – izvor vitamina C – uz pomoć ženskih helanki.

Jedne noći, dok se Amoreti spremao da otpliva nazad do svojih kola, De Kandija je spazio kako se približava ogromno peraje – ajkula.

Od toga dana nadalje, jedan od njih je uvek bio na straži dok je drugi plivao.

Svakog dana su zvali kući da pričaju sa porodicom, koja je prosleđivala vesti novinarima koji su izveštavali o njihovoj priči.

Jedan novinar ih je nazvao „autonautima“ – astronautima u automobilima, koji istražuju neistražene teritorije.

Ali 25. maja njihov satelitski telefon je prestao da radi.

Za njih dvojicu na moru, to je predstavljalo neku vrstu osećaja oslobođenja.

„Taj svakodnevni poziv kući bio je neka vrsta smetnje, kao da mi nije bilo dozvoljavao da doživim pravu avanturu kao što su je doživljavali ljudi pre raznih tehnoloških napredaka“, kaže Amoreti.

Kod kuće u Italiji bili su zaprepašćeni – njihovi prijatelji i porodica mislili su da su mrtvi.

Majka Marka Amoretija, Serenela Vianelo, bila je veoma zabrinuta, ali joj je Đorđo ljutito rekao da prestane da sumnja.

„I ti si kao i svi drugi – znam da čak i ako isečeš automobil na delove, on će i dalje plutati!“, vikao je on sa bolesničke postelje.

„Sa Đorđom, ili biste se popeli na njegov tenk ili bi vas pregazio njime“, kaže Serenela.

„I zato sam morala da imam vere. Prihvatila sam da bilo šta može da se desi.“

Sereneline nevolje su se samo namnožile.

Neki novinari su sumnjali da se radi o prevari.

Drugi su napadali porodicu zato što je poslala mladiće na more bez podrške.

A tri dana nakon što je telefon prestao da radi, Đorđo je umro.

„Bila je to neobična slučajnost“, kaže Serenela.

„Kao da sa Đorđovom smrću, komunikacija sa njim više nije bila potrebna.“

Na pučini, Amoreti i De Kandija su otkrili da je voda poplavila solarnu bateriju telefona.

Plivajući između automobila sa solarnim panelima, uspeli su da ponovo povežu telefon u drugom automobilu, ali su im bile potrebne nedelje da ga poprave.

Tokom tog vremena, pokušavali su da privuku pažnju brodova u prolasku, vičući i koristeći signalne rakete – ali bez uspeha.

A onda, posle šest nedelja tišine, uspeli su da pozovu kuću.

Kad se Serenela javila i čula sinovljev glas, bila je presrećna, ali nije rekla Marku da je Đorđo umro, u slučaju da će biti suviše uznemiren da bi nastavio dalje.

On je posumnjao da nešto nije u redu, ali nije insistirao na odgovorima.

U avgustu se karipska obala približila, ali se spremala tropska oluja.

Planirali su da stignu mnogo pre olujne sezone, ali su loše proračunali: putovanje koje su mislili da će potrajati 40 dana, potrajalo je četiri meseca.

Obalska straža na obližnjem Martiniku rekla je da će morati da odustanu od putovanja, ali su autonauti to odbili.

„Osećali smo se kao veterani mora i odbili smo da budemo spaseni“, kaže Amoreti.

Kad je udarila oluja, bili su zasuti bujičnom kišom, a vetrovi su im sve pokidali, ali su izubijani automobili ostali da plutaju.

„Kad pomislim danas kako snažne tropske oluje umeju da budu, zaista deluje kao da smo imali mnogo sreće“, kaže Amoreti.

Nedugo pre okončanja putovanja, Serenela je saopštila sinu da je Đorđo umro.

Toga dana je more postalo neobično mirno, kaže De Kandija.

„More, koje nikad nije prestajalo da se mrda, odabralo je taj dan da se smiri. Osećali smo se kao da smo dobili izbor da odustanemo ili nastavimo.“

De Kandija je napisao u dnevniku: „Moj prijatelju, moraš biti jak, ne smeš da potoneš u močvaru tuge. Ove dubine su mračne, hladne i tihe, ostani tu gore. Živimo san zajedno.“

Ubrzo nakon toga, primetili su kopno na vidiku – Martinik.

„Bio sam zaista potresen kad sam video tu živopisnu boju, skoro fluorescentnu zelenu“, kaže De Kandija.

„Zaista je govorila da ima života tamo.“

Tokom narednog dana i noći, tokom izluđujuće sporog prilaska, bili su nervozni i nisu mogli da spavaju.

„Možda zato što je sve bilo gotovo“, kaže Amoreti.

„Nakon što smo bili lišeni toliko toga i istrajali toliko dugo, san je bio ispunjen.“

Posle 119 dana provedenih na moru, 31. avgusta 1999. godine, stigli su u Tartan, na istočnoj obali Martinika.

Dočekali su ih znatiželjna gomila, novinari i lokalni zvaničnici, kao i braća Marka Amoretija, koji su doleteli iz Italije.

„Videti ponovo ljudska bića predstavljalo je šok“, kaže De Kandija.

Meseci provedeni na moru su ih promenili.

„Imali smo duge brade, taman ten i noge poput grančica. Izgledali smo pomalo kao vanzemaljci“, kaže on.

Posle nekoliko nedelja karipskog gostoprimstva i medijskih intervjua, Amoreti i De Kandija su se vratili u Italiju, ostavivši automobile na Martiniku.

Nadali su se da će se vratiti i otploviti automobilima do Njujorka, ali to se nije desilo.

Ponovno privikavanje na normalnost nije bilo lako.

De Kandija je dugo vremena proveo pokušavajući da rekonstruiše osećanje usamljenosti, napolju na moru.

„Tamo nismo imali ništa, ali smo bili srećni“, kaže on.

„Postigli smo veoma dubok spokoj, duboku svest. Naučio sam da meditiram, radio sam sve što mogu da ponovo pronađem put do tog mira.“

Marko Amoreti je objavio dnevnike prelaska i nada se da će neko snimiti film o ovoj avanturi.

Njegova majka Serenela je ponosna na autonaute.

„Oduvek sam smatrala da su ova dvojica dečaka posebni i da treba da budu zaštićeni – oni su stvoreni za neki drugi svet“, kaže ona.

Marko Amoreti, njegova majka Serenela Vianelo i Marko De Kandija su govorili za Džo Fidžen u emisiju Autluk, na BBC-jevom Svetskom servisu

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Razglednica Rige: Secesija, zaliv i pijaca
• Kako će izgledati svet bez Airbnb-a
• Kako je Švedska prigrlila pospanost
• Istorija: Svetske putnice koje su oblikovale drevni svet
• Šta ljude privlači da idu na kraj sveta