FELJTON “Filozofija gluposti” Laš Fr.H. Svensen (6): Imaj hrabrosti da se služiš razumom!

U knjizi “Filozofija gluposti”, koju je sa norveškog prevela Milica Višnjić i koja će u “Geopoetici” biti objavljena krajem leta, Svensen se bavi jednim od najupornijih ljudskih problema: zašto ljudi donose nerazumne zaključke, odbijaju argumente i istrajavaju u očiglednim zabludama.

Polazeći od istorije filozofije, ali i od savremenog sveta preplavljenog informacijama, teorijama zavere i veštačkom inteligencijom, autor pokazuje da glupost nije osobina nekih „drugih“, već mogućnost prisutna u svima nama. Ova duhovita i provokativna knjiga istovremeno je poziv na samostalno mišljenje, samopreispitivanje i odgovorniji odnos prema sopstvenim uverenjima.

Laš Fr. H. Svensen je profesor filozofije na Univerzitetu u Bergenu, međunarodnu reputaciju stekao je knjigama koje složena filozofska pitanja približavaju širokoj publici, a zadržavajući pri tom svu ozbiljnost i studioznost. Ovo je njegova deseta knjiga pred ovdašnjim čitaocima a među do sada objavljenim (“Geopoetika”) su “Filozofija dosade”, “Filozofija straha”, “Filozofija usamljenosti”, “Filozofija laži”…

Šesti nastavak feljtona:

Koliko znamo, svi smo u osnovi glupi, u smislu nepromišljenosti. Prosto je tako. Od drugih ljudi moramo preuzeti razumevanje sveta i sebe pre nego što razvijemo svoje. S vremenom možemo dosegnuti veću kontrolu nad svojim uverenjima. Kad to ne bismo radili, to bi se nazivalo glupošću. Kant to naziva „maloletnošću za koju je sam kriv“ u procesu razmišljanja. Ili kako je to Platon (cca. 428–347. pre n. e.) opisao u „Odbrani Sokratovoj“ (cca. 470–399. pre n. e.) – živeti „neistražen život.“

Niži oblik života

U našem prevodu „Odbrane Sokratove“ stoji kako „neistražen život nije vredan življenja“. Izraz kojim se Sokrat koristi na starogrčkom glasi “aneksetastos bios” što doslovno znači „život bez ispitivanja“. Nije poenta da svi ljudi treba da budu „istraživači“, poput naučnika, već da ljudi koji sve prihvataju bez pogovora i koji ništa ne preispituju vode niži život nego što bi trebalo, jer ne koriste razum koji im je dat, koji ih razlikuje od životinja.

To je takođe dobro ilustrovano u citatu romana „Ostaci dana“ (1989) nobelovca Kazua Išigura (1954, Nagasaki), u kom se glavni lik Stivens, inače batler, osvrće na svoj život, na vreme kad je služio kod lorda Darlingtona, nacističkog simpatizera:

„Lord Darlington nije bio rđav čovek. Nikako nije bio rđav čovek. I pred kraj života je bar mogao da kaže da je grešio. Lord Darlington je bio odvažan čovek. Odabrao je u životu jednu stazu i išao njome a ona ga je, ispostavilo se, zavela na pogrešan put. Samo, vidite, tu stazu je on odabrao, bar to je mogao da kaže. A ja, ja ni to ne mogu da kažem. Ja sam, vidite, imao poverenja. Imao sam poverenja u mudrost njegovog gospodstva. Sve vreme dok sam mu služio verovao sam da činim nešto vredno. A ne mogu čak ni da kažem da sam grešio. I čovek, zbilja, mora da se zapita – ima li u tome dostojanstva?”

Stivens nikad nije imao svoj život ili svoje misli. Stoga nikad nije počinio svoje greške. U tome ima nečeg nedostojanstvenog. Stivens je vodio „neistražen život“. Čini se pomalo strogim reći da takav život nije vredan življenja, ali barem možemo reći da takvom životu fali nekakva suština. Stivens nikad zapravo nije preuzeo odgovornost za sopstveni život.

Prosvećenost je izlaz

Svi smo u mogućnosti, a i u obavezi jedni druge da pozivamo na odgovornost i to ne samo kad su u pitanju dela, nego i razmišljanja. Imate posebnu odgovornost da razmišljate, i to da razmišljate na prihvatljiv način. To stoji u srži Kantovog opisa prosvetiteljstva:

„Prosvećenost je čovekov izlazak iz sopstvene maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost služenja vlastitim razumom bez nečijeg vođstva. Čovek je sam kriv za ovu maloletnost, ako njen uzrok nije pomanjkanje razuma, nego rešenosti i hrabrosti da se njime služi bez nečijeg vođstva. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš vlastitim razumom! Ovo je, dakle, moto prosvećenosti.”

Kant ovde ne misli da treba zanemariti sve što ostali misle, već da svako od nas može i treba da preuzme odgovornost za svoje misli i sve što smatramo istinitim i dobrim. Treba razmišljati svojom glavom, ali kao što ćemo imati priliku da vidimo, Kant smatra da isključivo u dijalogu s drugima istinski možemo razmišljati svojom glavom. Zato on toliko insistira na slobodi govora. Kant smatra da razmišljanje svojom glavom nije samo unutrašnji monolog, nego i javno korišćenje razuma.

Mora se dodati da smo mi danas u nešto drugačijom situaciji nego Kant u njegovo vreme. Tad je bilo moguće da isti čovek bude vrhunski stručnjak za većinu prirodnih nauka i filozofije. Sam Kant se inicijalno utemeljio kao fizičar, pre nego što se okrenuo čovekovoj unutrašnjoj prirodi, no praktično se zanimao svim mogućim disciplinama. Više nije moguće imati takvu širinu i istovremeno opstajati na visokom nivou. Naravno, moguće je da se uz mnogo truda nađete na samom vrhu neke discipline, ili čak nekog njenog segmenta. Ako ste zaista marljivi i izuzetno nadareni, možda ćete se ostvariti u čak dve-tri discipline, ali za nama je vreme pravih polihistora – sveznalica. Štaviše, pojedine nauke je toliko teško razumeti da bi naučnici koji se njima bave komotno mogli da pišu i na latinskom. A što se više znanja sakuplja, to su manje šanse da bilo ko od nas uspe da ga apsorbuje.

Diletantizam caruje

Aristotel (384–322 pre n. e.) započinje svoje delo „Metafiziku“ poznatim citatom kako svi ljudi, po prirodi, teže da dođu do znanja. Danas, možemo reći da se pre radi o želji da se drugima pokaže znanje. Ponašanje mnogih ljudi na društvenim mrežama moglo bi da nas navede da mislimo kako vreme polihistora uopšte nije prošlo, već da živimo u njihovom zlatnom dobu. Upečatljiva je ’širina’ onoga što ti ljudi smatraju da mogu da iznesu sve sa autoritetom. Bez obzira na to šta je aktuelno u vestima, klimatske promene, američka unutrašnja politika, energetska kriza, pandemija ili rat, mnogi govore sa istom nepokolebljivom sigurnošću i zahtevaju od drugih da ih shvate ozbiljno kao čuvare neprikosnovenog znanja. Najzastupljeniji tip polihistora nesumnjivo je onaj samoprozvani. Neko ko se danas pretvara kao poznavalac većine materija sigurno je nekakav diletant.

Svako od nas je osuđen da sluša autoritete za područja za koja nemamo dovoljno znanja da bismo ih detaljnije preispitali. Poprilično veliki deo našeg znanja zasniva se na poverenju. To možemo nazvati „glupim“ znanjem jer jednostavno prihvatamo da neko drugi zna šta je najbolje, bez daljeg preispitivanja. Ne možemo sebi garantovati da ljudi koji bi trebalo da imaju istinsko znanje o nekoj temi zapravo i imaju to znanje – jer bi to zahtevalo da posedujemo isto toliko znanja, a u tom slučaju nam oni ne bi ni bili potrebni. Veliki deo onoga što mislimo da znamo zasniva se na našem pristanku da nas vodi nekakav autoritet, te biramo koji će nas voditi, a koji ne.

S obzirom na to da smo prinuđeni da se oslonimo na autoritete za većinu pitanja, u velikoj meri ostajemo „maloletni“. Takvo naše stanje, međutim, samo se delimično može da smatra ’samoskrivljenim’, iz prostog razloga što nemamo drugog izbora nego da svoje odluke zasnivamo na skupu znanja koje nismo u stanju u značajnoj meri da proverimo. Imajući u vidu da nismo u stanju da odemo u preveliku širinu, možemo barem da se postavimo kritički prema svojim izvorima. Možemo birati da se oslonimo na izvore koji su prošli kontrolu kvaliteta. Ključno pitanje je koliko su izvori kojima verujete otvoreni za kritiku i da li poseduju mehanizme za samokritiku. Oni koji su sami krivi za svoju ’maloletnost’, dakle glupani, biće oni koji ne sprovode razumnu kritiku svojih izvora. Ako se ja radije oslanjam na medicinske informacije iz lista „Lanset“ nego na informacije nekog blogera ili jutjubera, to neće biti zbog toga što se informacije iz „Lanseta“ uvek ispostave kao tačne. Naprotiv, često će se pokazati kao netačne, ali barem znam da je materijal pre objavljivanja prošao kroz određenu kontrolu kvaliteta, kao i da je tek onda usledila prava kontrola kvaliteta, jer naučna zajednica aktivno proverava nedostatke u radu. Nauka je zasnovana na pobijanjuma tvrdnji i razvila je institucionalizovanu samokritiku. Zato je vrednija poverenja.

(Oprema – redakcija „Blica“, urednik feljtona Tatjana Nježić, ilustracije za feljton crteži iz kolekcije galerije „Haos“, u sledećem nastavku „Kritičko mišljenje zahteva sposobnost razlučivanja“)