Pisac hoće da kaže da ne postoje nikakve nepravedne, autokratske, šta ti ja znam kakve sve ne države i vlasti, da postoje samo zaslužene, moguće – ponekad i obavezne – države i vlasti.
Naša država i naša vlast spadaju u grupu obaveznih, što će reći da je bilo apsolutno nemoguće da Visoka Vlast ne bude jedina moguća. A evo zašto je bilo nemoguće da ne bude jedina moguća: Zato što je 96% populacije Srbije, koje je uskratilo podršku Đinđiću, podršku – zahvaljujući Dontovom sistemu (ovo je zajebancija) – dalo Vučiću.
Kako su to dali podršku? Evo kako: tako što su podršku najpre dali Koštunici i Tadiću, koji su – dok se Đinđić još nije bio ohladio – na velika vrata vratili i površno „građanizovali“ Garašanin-Ćosić-Moljevićevu politiku i mic po mic je doveli do bankrota.
Ovo što „nikad ovako nije bilo“ počelo je neposredno posle Veličanstvenog mitinga za paljevinu ambasada, pljačku prodavnica sportske opreme i demoliranje Beograda u znak odmazde zbog otcepljenja Kosova. Hiljadama puta sam govorio i ako zatreba reći ću još hiljadu puta: za društvo koje ćutke, bez reči protesta – protestna okupljanja da ne pominjem – pređe preko razaranja elementarne ideje države (kakva je, da je), koje oćuti kad ga Novosrbin Kusturica nazove „pacovima“, ovakva Visoka Vlast je obavezna, a – uzgred – mnogo bolja nego što zaslužuje.
Poslednji put kad je nalik diumviratu Koštunica-Tadić žarila i palila po Srbiji – koja se bila izgubila u Kraljevini Jugoslaviji – na vlast su kao obavezna vlast došli Tito i partija. Jesu Tito i partija uneli malo reda u ovdašnji haos, ali je cena u ljudstvu i materijalu bila paprena, a ni red nije bio neki naročit.
Kao što je Ćosića i Ćosiće uveoke samo činjenica da nisu crnci spasla haškog kadiluka – njihovi kaunterparti iz Ruande nisu bili te sreće – tako je samo geografski položaj Srbije – njena prevelika blizina centralnoj Evropi – poštedeo Srbiju mračnijih postdiumviratskih scenarija. Doduše, nije bilo ni Tita ni partije na vidiku.
Znamo da ljudski rod u celini – a pogotovo Srbi – ne mari za obaveze, da uvek hoće više nego što je moguće i da bi „pobunjeni „ deo srbskog naroda voleo da Visoki Režim ne bude obavezan, a ako je moguće – ni moguć. Ali sad počujte šta će vam Uncle Bas reći: onaj ko je naumio da visoki režim učini neobaveznim i nemogućim, pak u tom smislu naumi da preuzme Visoki Narativ da bi ga potukao na domaćem terenu, morao bi znati da je glavni uzrok „ovoga što nikad ovako bilo“ – a bivalo je mnogo gore – upravo narativ, a ne narativov trenutni glavni dispečer.
Ima li rešenja? Još kako ima. Osim juče pomenutog drešenja ruku policiji, tužibapstvu i kadilku, to bi bila zamena dominatnog kulturnog modela drugačijim, takođe čisto srpskim, kome će biti posvećena neka od narednih subota, dana za kulturu. Ovo je bila nedelja koju smo započeli dobrim o lošim vestima, pa hajde da je tako i završimo. Lošu vest znate: neće to moći. Znate i dobru: govana će biti kolko ‘oćeš.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
