Tema ovog nastavka je analiza poslednjeg Rujevićevog argumenta o koristima za srpsku istoriju i život od prezidencijalne kandidature Mila Lompara umesto luftbalona s nacrtanim očima i ustima. (Mada lično mislim da bi Čiča Gliša bio najpogodniji kandidat).
Piše Rujević o srpskim podelama u beogradskim čaršijama, pa kaže da su se pojavili i neki – „nazovimo ih moralni apostoli“ – koji mu dođu kao latentni nastavak belih listića, (koji) izražavaju gađenje prema nekim potezima studenata, prezir prema pominjanju Kosova, svakako i prema Lomparu i „srpskom stanovištu“. Njihov moto je da budu ispravni, pre nego da pobede.
Mislim da sam to već rekao, ali ponoviću: i dalje mislim – i nastaviću da mislim – da je ispravnost uvek bolji izbor od pobede na kvarno ili nokauta u prvoj rundi s potkovicom uturenom u boksersku rukavicu. Reč „gađenje“, kojom „moralni apostoli“, navodno, izražavaju prezir prema nekim potezima studenata, prejaka je i neodgovarajuća, a ista takva je i reč „prezir“, koji apostoli izražavaju prema pominjanju Kosova, Lomparu i srpskom stanovištu. Prave reči bi bile, nabrajam: čuđenje, skepsa, teška dosada, nagon za povraćanjem.
Pre nego što zađemo u sitna crevca, najpre da razjasnimo šta bi mu to bilo „srpsko stanovište“ na jednom istinitim primeru iz relativno nedavne prošlosti. Elem, tamo negde sredinom osamdesetih godina pariska patriotska emigracija je dojavila Ćosiću da na umetničkim slikama svetski slavnog slikara Ljube Popovića „nema ništa srpsko“. Zavladala je moralna panika. Čuli su se povici „izdaja“. U SANU se momentalno upalio Red Alert.
Ćosić časa nije časio, nego je na čelu delegacije sa Žikom Stojkovićem kao prevodiocem potegao u Pariz da se na licu mesta uveri ima li na Ljubinim platnima ili nema ičeg srpskog. Nakon stručne ekspertize, Ćosić je zaključio da na Ljubinim slikama ipak ima nekih „srpskih topola“, a Ljuba je za dlaku izbegao preranu smrt od smeha, jer su srpske topole, u stvari, bili namalani čempresi. Za tačnost informacije garantujem. Lično mi je to Ljuba pričao.
Pisac hoće da kaže da je glavna odlika „srpskog stanovišta“ – za koje je Ćosić bio mnogo bolji ekspert od Lompara – priviđanje srpskih topola u ko zna čijim čempresima, a znamo da od srpskih topola pa do Ravnih gora neme ni deset koraka. Pisac nadalje hoće da kaže da Lomparovo – bilo čije, uostalom – „srpsko stanovište“ može imati samo isti (ili gori) ishod kao Ćosićevo. Ko voli, nek izvoli, ali neka zna da nas je u ovaj deep shit dovelo upravo srpsko stanovište. Ko pak ne voli, neka glasa za luftbalon.
Dolazimo do „prezira“ prema pominjanju Kosova. Svaki pomen Kosova koji nije politički, što će reći koji 1: taksativno ne podastire precizan, oročen plan o modusima povraćaja Južne pokrajine pod suverenitete Srbije, ili 2. precizan, takođe oročen plan šta (i kako) uraditi ako to ne bude moguće, trebalo da bude popišan, a ne prezren.
Ajd zdravo do sutra.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
