Zašto se razboljevamo baš kada treba da krenemo na odmor: Kome telo ispostavlja račun kroz bolest slobodnog vremena

Bolest slobodnog vremena je neobičan fenomen koji opisuje situaciju u kojoj se ljudi razboljevaju tek kada nastupi dugo očekivani odmor ili vikend. Dok traje period velikih poslovnih obaveza, rokova i svakodnevnih pritisaka, organizam uspeva da izdrži sve napore bez većih problema. Međutim, u trenutku kada se obaveze prekinu, telo reaguje naglim padom.

Ova reakcija predstavlja složen odgovor organizma na promenu ritma i prelazak iz stanja visoke napetosti u fazu mirovanja. Kada stres odjednom nestane, odbrambeni hormoni koji su održavali prividno zdravlje naglo opadaju, što omogućava nakupljenom umoru i skrivenim upalama da izbiju na površinu u vidu glavobolje, prehlade ili opšte telesne slabosti.

Da li bolest slobodnog vremena zaista postoji

Naučni legitimitet ovoj dinamici dao je tim holandskih psihologa sa Univerziteta Tilburg, predvođen profesorom Adom Vingerhoetsom. Početkom 2000-ih, analizirali su reprezentativni uzorak holandske populacije kako bi istražili koliko je ovaj fenomen rasprostranjen.

Podaci iz studije su pokazali da:

• oko 3 odsto populacije, kako muškarci, tako i žene, prijavilo je da se razboljeva u trenucima odmora;
• simptomi su se uglavnom pojavljivali drugog ili trećeg dana pauze;
• u hroničnim oblicima, fenomen je mogao da traje godinama, često duže od 10, i često je bio povezan sa periodima snažnog psihofizičkog pritiska.

Zatim je 2007. godine Vingerhoets razvio biopsihosocijalni model kako bi detaljnije objasnio ovaj fenomen – u svom naučnom članku “Bolest slobodnog vremena: biopsihosocijalna perspektiva“, on objašnjava kako ova pojava nije jednostavno reakcija tela, već složen odgovor koji uključuje nervni sistem, imuni sistem i psihološke faktore.

Drugim rečima, problem nije opuštanje, već način na koji organizam prelazi iz režima stresa u režim oporavka.

Zašto se to dešava, između psihologije i biologije: Najčešći simptomi

Pod stresom čovek često funkcioniše bolje nego što bi trebalo. Ili tačnije, izdržava. Kada osoba proživljava intenzivne dane, mozak ulazi u režim adaptacije, aktivirajući niz bioloških sistema koji je održavaju produktivnim.

Telo povećava proizvodnju adrenalina i kortizola, hormona koji služe da nas drže budnim i fokusiranim, kako bismo se nosili sa frenetičnim ritmom. To je pomalo kao kada se podiže veoma teška kutija: dok se nosi, telo obezbeđuje energiju da se to izgura bez osećaja umora, kada se spusti na zemlju, shvata se koliki je napor uložen.

Ovo stanje veštačke uzbune doprinosi tome da se upale drže na čekanju i da se podrži imuni sistem.

Postoje dva efekta koja mogu da se primete:

Efekat inercije stresa, koji nas sprečava da se zaista zaustavimo

Prema biopsihosocijalnom modelu Ada Vingerhoetsa, jedan od centralnih aspekata bolesti slobodnog vremena je poteškoća u prelazu između perioda visoke aktivacije i trenutaka odmora.

Nakon dana ili nedelja neprekidnog stresa, organizam se navikava da funkcioniše velikom brzinom, to jest, organizam održava stanje adaptacije na svakodnevne zahteve:

• visoka pažnja,
• ubrzan ritam,
• smanjen oporavak.

Istraživanja o stresu pokazuju da se ovo stanje ne prekida trenutno kada spoljašnji stimulus prestane. U psihofiziologiji se govori o odloženom oporavku: sistemima koji su podneli teret stresa potrebno je vreme da se vrate na osnovne nivoe.

Drugim rečima, mozak nastavlja neko vreme da se ponaša kao da još ima nešto da se uradi. To je onaj veoma čudan osećaj kada je čovek konačno slobodan, pa ne uspeva da se opusti jer oseća neku vrstu nemira koji ga gura u akciju. To je kao voz velike brzine: mašinovođa koči, ali se vozilo ne zaustavlja odmah. Nastavlja da klizi po šinama još neko vreme, pre nego što se potpuno zaustavi.

Efekat naglog popuštanja, kada telo ispostavi račun

Nakon nekoliko sati, ili najviše par dana odmora, mozak konačno shvata da je opasnost prošla i u tom trenutku naređuje gašenje motora.

I tu nastupa ono što je psiholog Mark Šon nazvao efektom popuštanja, odnosno efektom oslobađanja. Nivoi kortizola i adrenalina vertikalno padaju. Ovaj iznenadni hemijski šok je stvarni okidač simptoma:

• Krvni sudovi u mozgu, koji su danima bili suženi zbog adrenalina, odjednom se svi zajedno šire. Ova nagla promena na krvnim sudovima je naučni uzrok klasične vikend-migrene;
• “Štit” od kortizola iznenada pada. Sve skrivene upale, nakupljeni bolovi u mišićima i virusi koji su bili držani pod kontrolom biohemijom stresa, mogu da izbiju istovremeno;
• Pored toga, može da se oseti emotivni slom ili duboka tuga.

Svemu ovome se dodaje i skretanje pažnje – tokom nedelje smo toliko fokusirani na posao da aktivno ignorišemo znake lošeg stanja. Kada isključimo utikač, um se oslobađa i konačno počinjemo da primećujemo koliko nam je telo, u stvarnosti, iscrpljeno.

Ukratko, sve što je ostalo van mreže može da izbije na površinu. Kao da nam telo i mozak govore: sada kada više ne moraš da pružaš otpor, možemo se pobrinuti za sve ostalo.

Koga pogađa bolest slobodnog vremena

Vingerhoetsova studija je skicirala veoma precizan psihološki profil i profil ponašanja ljudi koji su najviše izloženi bolesti slobodnog vremena. Ne pogađa sve na isti način, već se koncentriše na one koji imaju određene karakteristike:

• Hiper-odgovorni i perfekcionisti: ljudi koji osećaju ogroman teret odgovornosti prema svom poslu i koji teško prepuštaju obaveze drugima.
• Radoholičari: oni koji žive za posao, održavaju veoma visoke ritmove i nikada ne uspevaju da se mentalno isključe, čak ni uveče.
• Osobe sa poteškoćama u prebacivanju režima: pojedinci koji imaju izraženu psihološku krutost pri prelasku iz situacije visoke aktivnosti (posao) u situaciju potpunog opuštanja (odmor). Njihovo telo ne zna kako da upravlja prazninom slobodnog vremena.

Bolest slobodnog vremena nije samo telesno pitanje. Postoji i način na koji se živi slobodno vreme. Za mnoge ljude, naviknute na dane obeležene ciljevima, obavezama i odgovornošću, posao nije samo posao: on je struktura, identitet, kontrola. To je nešto što zaokuplja dane, koliko god to stresno moglo da bude.

Kada se ova struktura naglo prekine – za vikend, na odmoru ili u trenutku pauze, ne nestaje samo stres, nestaje i mentalni sistem koji je organizovao dan. I tu se javlja nelagoda.

Tokom nedelje, naime, um je konstantno zauzet i ova hiperaktivacija funkcioniše takođe kao neka vrsta neprekidnog skretanja pažnje. U slobodno vreme, nasuprot tome, mentalna tišina se povećava i može da postane zaista nepodnošljiva.

Mnogi ljudi navode da se odjednom osećaju nemirno čim se zaustave. Nakon samo nekoliko sati osećaju potrebu da popune vreme, da nešto rade, da budu produktivni. Ako je mozak osobe naučio da ona vredi samo onda kada radi, stajanje u mestu može da postane destabilizujuće, pa čak i da dovede do toga da se oseća krivica, uz porast anksiozno-depresivnih simptoma.

Kako sprečiti bolest slobodnog vremena

Dobra vest je da to može da se izbegne, ili barem delimično. Ključ nije u izbegavanju odmora, već u izbegavanju naglog prelaza. Sam Vingerhoets sugeriše da se nikada ne prelazi sa 100 na 0 odjednom.

Da bi se telo prevarilo i ublažio pad hormona, stručnjaci savetuju:

• da se rastereti teret u danima koji prethode odmoru,
• da se ne koncentriše sav stres u poslednjih 48 radnih sati,
• da se održava redovan ritam spavanja,
• da se uvedu mali trenuci oporavka tokom radne nedelje.

Takođe, može se pokazati veoma korisnim bavljenje fizičkom aktivnošću u petak uveče ili poslednjeg dana pre odmora: fizički napor ograničava poslovni stres na zdrav način, pomažući telu da postepeno eliminiše adrenalin i napravi blaži prelaz ka opuštanju.

Sve u svemu, poenta je da se ne razboljevamo kada smo pod stresom, već onda kada konačno možemo sebi da priuštimo da primetimo koliko smo to bili.

(Geopop)