Током грејне сезоне много је оних који имају проблема због запушених или неочишћених димњака. Тада им је неопходна помоћ оџачара, који су данас реткост, али зато они који се баве тим старим занатом имају пуне руке посла.
По црној униформи са четком на рамену, некада су били препознатљиви оџачари. Међутим, тај стари занат нестаје, а зато за Ивањичане Милана и Зорана посла има широм Западне Србије, али их зову и у престоницу.
“Довољно је да један центиметар буде гарежи у оџаку, већ имате петнаест одсто мању ефикасност. Прво морам да нагласим колико људи немају свест, колико имају темпиране бомбе у кући. Свашта налазимо по оџацима”, истиче Милан Нешовановић.
Учесталост пожара у последње време забринула је оне који имају ложишта у домовима, као Анђелија Ненадић из Ивањице. “Ја гледам РТС, једино то и гледам, толике паљевине за седам, десет дана, па то је страшно”, каже Анђелија.
Оџачари зато доносе мир. Зоран је три и по деценије био власник угоститељских објеката у Чешкој, Аустрији, Мађарској.
Заситио се тог посла и не крије задовољство што се вратио у Ивањицу, да и као професор физичке културе буде оџачар.
“Ово је нешто што је потребно људима и буквално када изађете са завршеним послом из нечије куће знате да сте му оставили мир у кући, да може мирно да спава и да се не боји дима, нити прашине, миран је”, каже Зоран Миловић.
Зашто се у народу верује да доносе срећу
Оџачари су радо виђени у сваком дому, јер се у народу верује да доносе срећу.
“Да су по нашем доласку одмах добијали лепе вести, да ли неко да му је у другом стању снаја, да ли било шта лепо и паметно у питању”, каже Нешовановић.
Бранко Јовашевић из Ивањице сматра да без оџачара неће бити среће у овој земљи. “Ако нестану оџачари, онда ће нестати и роде, а самим тим ће нестати и деце. Неће бити среће у овој земљи”, каже у шали Јовашевић.
Милан и Зоран се надају да ће успети да заинтересују и млађе за тај занат, који је данас исплатив.
Уз то, не морају више да се пењу по крововима, оџаци се чисте на модернији и лакши начин.
