Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026. iznedrilo je najpotresnije sportsko pismo koje je obelodanjeno.
Napisao ga je fudbalski reprezentativac Obale Slonovače, Jan Diomand.
Mlad je on, tek mu je 19 godina, ali već je tri gola dao za nacionalnu selekciju, a dogurao je i do čuvenog FK Lajpcig.
Baš on je rasplakao celu planetu javno obelodanjenim pismom koje je uputio – mrtvoj sestri.
Sportissimo vam ga prenosi u celosti i… ako zaplačete, ne brinite. Skroz je u redu. Ljudi smo. Baš zbog toga što smo to što jesmo – ono se i nalazi pred vama:
“Draga Roksana,
sećaš se kada mi je neko kupio lažni dres Junajteda, a ja sam crnim markerom napisao Ronaldo 7 na leđima?
Nismo znali šta je bogatstvo ili siromaštvo. Znali smo samo šta je sreća.
Sećaš se 25 ljudi koji su spavali u jednoj kući u Abidžanu? Mama je želela da gleda svoje sapunice. Svi ostali su želeli da gledaju filmove. Sećaš se kako sam se uvek pretvarao da spavam, a onda odlazio u TV sobu posle ponoći? Smanjivao bih zvuk na televizoru. Samo dve crtice za jačinu zvuka. Gledao bih fudbal u mraku i sanjao.
Sećaš se kada su me odrasli videli kako igram fudbal u prašini i dali mi nadimak ‘Roberto Karlos’ zbog toga koliko sam jako šutirao? I sećaš se kako sam tajno bio ljut zbog toga, jer je CR7 bio moj idol?
Sećaš se kada sam otišao da igram tako daleko od kuće? Imao sam 9 godina. Inter Fud Sud Komoe, sve do same granice sa Ganom. Samo mali dečak, sam. Ne znam da li sam ti ikada ispričao ovu priču, ali ja i ostala deca smo išli u selo i krali krompir jer smo bili toliko gladni. Napravili smo ‘pljačku banke. Dvoje dece je odvlačilo pažnju vlasniku prodavnice, a 18 ostalih mališana je istrčalo sa dva krompira. Nisu čak ni bili dobri. Ali su bili neverovatnog ukusa. Hahaha. To je i dalje moja omiljena stvar za jelo. Kuvani krompir sa malo ulja. Podseća me na ta vremena.
Sećaš se kada sam dobio svoje prve prave fudbalske kopačke i kako sam voleo da spavam sa njima? Odrastajući, uvek sam igrao u onim belim plastičnim sandalama. Čak i kada se sada vratim kući, i dalje igram u njima. To je naša tradicija.
Sećaš se kada bih se vratio kući, a ti si govorila mojim prijateljima iz komšiluka: ‘Zašto ste prestlai da trenirate? Jan vam neće kupiti automobile. Morate da nastavite da radite.’
Imala si 10 godina i već si bila moj agent.
Sećaš se kako smo sedeli i sanjali o selidbi u Francusku? Kako ćemo ići u kupovinu i kupiti svoj stan, kako ću biti bogat fudbaler sa automobilima i velikom kućom, a ti ne bi morala ni o čemu da brineš. Ti si bila ta koja je uvek verovala da mogu biti sledeći Kristijano, dok su se svi ostali smejali.
Sećaš se kada sam se preselio u Ameriku zbog srednje škole sa 15 godina, i bio sam toliko nostalgičan? Mesecima nisam znao šta bilo ko govori. Posadili su me pored jednog francuskog klinca, a on je pokušavao da prevede sve što je nastavnik govorio. Sećaš se kada sam te pozvao i rekao: ‘Nećeš verovati, ovde se deca svađaju sa nastavnicima.’
Kod kuće, znaš da se ne bismo usudili ni da trepnemo ka starijima.
Sećaš se kada nisam mogao da verujem da deca puše posle škole?
Govorila si da sve to zvuči kao da sam u američkoj TV seriji.
Sećaš se kada su me uzeli na probu u Bornmutu? U Čelsiju, Rendžersu, Olimpijakosu, Kristal Palasu? Eze i Olise su mi čak prišli posle jednog treninga i rekli: ‘Klinjo, stvarno si dobar.’
Ali, ipak nisu potpisali ugovor sa mnom
Čak me ni B timovi u MLS-u nisu želeli. Nisam ni znao zašto. Nikada mi nisu dali razlog. Odrasli su se brinuli o svemu. Samo su me vodili po celoj Evropi, a svi su stalno govorili ‘ne.
Moja viza je istekla. Moj san je bio gotov. Vratili su me u Afriku i plakali smo zajedno.
Ti si bila ta koja nikada nije prestala da veruje. Nekoliko nedelja kasnije, potpisao sam za Leganes i plakali smo različitim suzama.
To je bilo kada sam imao emocije. Sada ne osećam ništa. Kao da nisam ni čovek. Otkako si umrla, samo sam praznina.
Mislim da nisam ni suzu pustio onog dana kada su mi rekli da te nema. Bio sam samo u šoku.
Bilo je to nekoliko nedelja nakon što sam debitovao za Leganes. Ko debituje sa 18 godina protiv Real Madrida? Bilo je previše ludo. Bio je to san.
A onda je sve postalo noćna mora. Neko me je uprno zvao od kuće. Bio sam iznerviran. Nisam razumeo zašto me tako uporno zovu.
Javio sam se, a oni me nisu umirili. Znaš kako je kod kuće. Bez emocija. Samo…
– Tvoja sestra je otišla.
– Šta?
– Umrla je.
– O čemu pričaš?
– Neko joj je stavio nešto u piće na žurci i nikada se nije probudila. Nema je.
Imala si 15 godina.
Petnaest.
Nikada nisam dobio nikakve odgovore. Ne znam da li želim da znam zašto. Možda je to bila ljubomora. Možda je to jednostavno nešto što se dešava u našoj zemlji. Možda sam mogao da te zaštitim. Ne znam.
Trudim se da verujem u Božji plan. To je sve što mogu da uradim. Ne pokušavam da zaboravim, jer znam da neću zaboraviti. Sve što mogu da uradim je da iskoristim bol da radim više i da uradim sve o čemu smo sanjali.
Napisao sam ovo jer ne mogu da govorim o tome. Napisao sam ovo jer želim da znaš da ću se pobrinuti da živiš. Pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Čitav svet.
Sve što radim na fudbalskom terenu, to je za tebe.
Toliko se toga desilo otkako sam te poslednji put video… Ne bi ni verovala. Ne znam ni da li ja mogu da verujem.
Znaš šta je ludo? Posle mog debija protiv Madrida, zamenio sam dresove sa Mbapeom. Sećaš se kada smo ga gledali na televiziji, i ti bi rekla ‘Mbape? Da, dobar je. Ali moj brat je bolji.
Pogrešio sam u jednoj stvari. Ne želim da budem bogat. Vidim šta to radi ljudima, čak i porodici. Kada sam bio u Leganesu, sve što sam zarađivao slao sam kući. Došlo je do tačke gde više nisam ni želeo novac. Bio je to samo teret. Nikada nisu prestajali da traže. Pretpostavljam da su već mislili da sam milioner. Nisam čak ni imao stan. Živeo sam na trening terenu u sobi bez televizora. Samo fudbal i spavanje, fudbal i spavanje.
Nisam želeo veliku kuću. Nisam želeo automobile. Samo sam želeo da sve uložim u fudbal. Sve, da pokažem svetu da je moja sestra bila u pravu…
Ha… mislićeš da je ovo smešno.
Kada sam prešao da igram u RB Lajpcig, uvek sam kasnio. Pa, ne kasnio. Ali stizao sam na vreme, što u Nemačkoj znači da se jako kasni.
Dakle, već znaš šta sam sledeće uradio. Počela sam da stižem 90 minuta ranije na sve. Bio sam toliko rano sve vreme da su me momci počeli zvati ‘Nemac’.
Uvek moram da preterujem u svemu. Nisam opušten, uvek si to govorila.
Teren je jedino mesto gde se još uvek osećam kao kod kuće. To je mesto gde se osećam mirno i mogu da razgovaram sa tobom. Samo bih voleo da si još uvek ovde da bih ti mogao reći… Uspeli smo.
Sve što si rekla se ostvarilo.
Sutra krećemo na Svetsko prvenstvo. Zaista. Tvoj brat će igrati za Obalu Slonovače, kao Drogba, kao Jaja, kao Žervinjo.
Ja na to čak ni ne gledam kao na utakmicu. Gledam na to kao na pozornicu. Ovo je moja šansa da celom svetu pokažem šta si videla u meni. Svaki put kada dam gol, pobrinuću se da svi znaju tvoje ime. Pobrinuću se da te ne zaborave.
Uvek si govorila da mogu biti bolji od Kristijana. Ako ga vidim tamo, pozdraviću ga u tvoje ime.
Uradiću ono što si predvidela, kunem se. Čak i pre nego što sam imao prave kopačke, svima si govorila: ‘Moj brat će biti najveći na svetu.’
Dokazaću da si bila u pravu, ili ću umreti pokušavajući.
Tvoj brat,
Jan”.
(Iako mu je samo 19 godina, Jan Diomand je bio najbolje ocenjeni fudbaler prve ovogodišnje mundijalske pobede Obale Slonovače, protiv Ekvadora. Plesao je po terenu, stvorio i jednu veliku šansu saigračima, izveo četiri uspešna driblinga, a dobio čak 73% duela – 11 od 15.
Sledeći rival? Moćna Nemačka. Šta mislite, za koga će igrati? I… kako će igrati?
Pratite ga uz Sportissimo. I sve ostalo vezano za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026.
Na dobrom ste mestu.)
Bonus video
Bonus video
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
