Od bakinih voćnjaka i leja do modernih gastro priča: Stare sorte mogu biti velika prilika za domaće proizvođače

Kao što nema dve iste pahulje i otiska prsta, tako ne postoje i dva sasvim identična ploda. Priroda je svakom dala poseban karakter i aromu, i svaki rod smestila u sredinu gde može da buja i napreduje zahvaljujući specifičnim, savršeno skrojenim uslovima.

Neki od nas još uvek dobro znaju kako izgledaju autentični voćnjaci i povrtnjaci u Srbiji. Tamo gde se čuvaju stare sorte, maline, šljive, jabuke i kruške i danas rađaju raskošno, a paradajz i paprika imaju gotovo opojan miris. Nijedan plod nije isti, ali svaki ima namenu: najveća jagoda čuva se sveža za decu, a od naoko neuglednih kuva se džem neponovljivog ukusa. Zna se koja šljiva i kruška je za kolač, koja za rakiju, a šta je najlepše pojesti direktno s drveta.

Ipak, takvih plodova je danas manje nego što pamtimo. Rafovi najčešće nude proizvode ujednačene veličine, oblika i boje, dok se stare sorte češće pronalaze kod vrednih domaćina, malih proizvođača i gazdinstava koja još uvek čuvaju seme, kaleme, porodično znanje i ukus podneblja iz kog dolaze.

Ti autohtoni plodovi danas imaju posebnu vrednost. Ono što je nekada bilo sasvim obično u dvorištu, na pijaci ili u letnjoj kuhinji, sada može da postane prepoznatljiv domaći proizvod i zaštitni znak nekog kraja, prema kome se orijentišu strani gosti. Oni su sastojak zbog kog restoran menja jelovnik, ili originalan poklon koji u sebi nosi miris detinjstva.

Zato je važno da stare sorte ne posmatramo samo kao uspomenu, već kao veliku priliku za savremene proizvođače. One imaju ono što tržište sve više traži: autentičan ukus, poreklo, priču, sezonalnost i karakter. U njima se susreću gastronomija, biznis, tradicija i identitet Srbije, a upravo taj spoj može da vrati stari sjaj plodovima koje smo možda nepravedno zapostavili.

Plodovi sa pričom i karakterom – šansa za domaće ukuse i lokalne brendove

U omiljenim kulinarskim emisijama, pratimo poznate kuvare na putu kroz krajeve koje masovni turizam još nije pretvorio u velike, generičke suvenirnice. Oni zalaze u srce zemlje i sporazumevaju se s meštanima rukama i nogama, ali se oko jedne stvari savršeno razumeju: dobrog domaćeg jela.

U autentičnoj, rustičnoj atmosferi zajedno pripremaju obrok za pamćenje. Znalci će kraj volovskog srca i kurtovske kapije posaditi bosiljak da rasteruje štetočine, i onda samo proći s korpom kroz povrtnjak i nabrati sveže sastojke za ručak. Od komšije sa organskom mlekarom nabaviće odličan sir, i servirati vam salatu koju ne može da nadmaši ni najskuplji restoranski obrok. Jede se na svežem vazduhu, u prirodi.

Ovako može izgledati jedan srpski brend koji od uzgoja starih sorti stvara moderan koncept, i čitavo novo iskustvo uživanja u hrani vrhunskog ukusa i kvaliteta. Stare sorte ne moraju da se takmiče sa generičkom robom po tome da li su savršeno jednake, već po onome u čemu su najjače – po ukusu, mirisu, poreklu i priči, i upravo u tome je velika šansa za proizvođače.

Izuzetni proizvodi zaslužuju da budu predstavljeni na izuzetne načine. Stare sorte mogu da budu deo specijalizovanih gastro-tura, sezonskih jelovnika sa lokalnim potpisom, malih festivala hrane, prodaje u specijalizovanim radnjama, saradnje sa hotelima i restoranima, ali i lepih poklon-paketa za ljude koji žele autentičan ukus Srbije. Ono što je nekada raslo “samo za kuću” danas može da preraste u brend sa karakterom, jer upravo ta nesavršenost oblika, sezonska ograničenost i dubina ukusa čine proizvod drugačijim i vrednijim.

Samo od kruške karamanke, naše stare sorte opevane i u pesmi, mogu se napraviti slatko, kompot, sok ili kolač. U modernijoj varijanti, kruške se poširaju u crvenom vinu – baš u onome koje se pravi od druge stare sorte, prokupca. Poslužene na sladoledu od vanile, posute domaćim orasima i medom, naše stare kruške blistaju u novom ruhu i zaslužuju mesto u otmenim jelovnicima. Brendirani ajvar od kurtovske kapije, i svačija omiljena šljivovica od požegače – kreativne mogućnosti su fantastične.

Kada se tako posmatraju, stare sorte otvaraju mnogo više mogućnosti od prodaje svežeg ploda na pijaci.

Skrivena snaga i aduti autohtonih srpskih sorti koji idu na ruku proizvođačima

Lepota starih sorti nije samo u njihovoj jedinstvenosti i aromi, već i u tome što su kroz generacije naučile da napreduju baš ovom podneblju. One nisu slučajno opstajale u našim voćnjacima, baštama i dvorištima: rasle su na zemlji koju poznaju, u klimi kojoj su prilagođene, u skladu sa godišnjim dobima. Neke su otporne na sušu, uspevaju na siromašnijem zemljištu, kasnije cvetaju, i prirodno su otporne na određene bolesti ili bolje prilagođenosti lokalnim oprašivačima.

– Stare sorte se stotinama godina kod nas gaje, adaptirane su na naše klimatske i zemljišne uslove. Drugo je kad vi uvezete stranu sortu ili hibrid koji mora da se prilagođava klimi; ove naše odomaćene, stare, autohtone sorte jesu prilagođene i zbog toga su lake za gajenje. Nemaju neke velike zahteve, relativno su otporne na bolesti i štetočine i samim tim su poželjne. I drugo, to je očuvanje naših resursa i naše tradicije, znači to je nešto što je izuzetno značajno za celu državu – rekla je dr Snežana Oljača za NLB Organic podkast.

Pomenuta karamanka je, na primer, otporna na plamenjaču i kruškinu buvu. Dugovečna je, i njena stabla mogu dobaciti i do fantastičnih 200 godina, i za to vreme daje vrlo krupne, sočne i slatke plodove.

Zbog svoje prilagođenosti lokalnim uslovima, mnoge stare sorte imaju i prirodnu vezu sa organskom proizvodnjom, pa mogu biti zanimljive proizvođačima koji žele da smanje upotrebu hemijskih sredstava, očuvaju zemljište i ponude kupcima hranu sa jasnijim poreklom. Kupci se sve više i detaljnije informišu o poreklu hrane, uzgoju i pesticidima, i stare sorte uzgojene na organski način mogu odgovoriti na potražnju velikog broja potrošača.

Priča onih koji nisu odustali

Naši ljudi koji su se upustili u očuvanje starih sorti na organski način sada su na čelu domaćih biznisa koje vole.

Jedan od njih je i Zoran Joksimović, čiji je brend Zets Orchard nastao kada se vratio iz Kanade, da se sačuva dedovina i autohtona sorta jabuka „Ivana“. On je za podkast NLB Organic ispričao priču o svom iskustvu i jedinstvenim proizvodima sa njegovog gazdinstva:

Radmila Jovanović na imanju ima stabla retkog voća stara preko sto godina, što je veliki dar prema kome se ophode s poštovanjem.

Podrška za one koji čuvaju vrednost domaće poljoprivrede

Da bi stare sorte ponovo dobile mesto koje zaslužuju, potrebni su ljudi koji veruju u njihovu vrednost, ali i podrška koja im pomaže da dobru ideju pretvore u održivu agro priču. Upravo zato je ovogodišnji, jubilarni 15. NLB Organic konkurs NLB Komercijalne banke posebno važan za proizvođače koji razmišljaju dugoročno, čuvaju domaće resurse i žele da pokažu koliko bogatstva ima u ukusima koje smo skoro zaboravili.

Konkurs je namenjen najboljim agro idejama, a ukupan nagradni fond iznosi 3.500.000 dinara.

Pored kategorija koje se odnose na organsku proizvodnju i preradu hrane, ove godine uvedena je i posebna kategorija „Čuvari starih sorti“. Ona je namenjena proizvođačima sa registrovanim poljoprivrednim gazdinstvom koji se bave uzgojem starih sorti voća i povrća, i predstavlja lepu priliku da se prepozna trud onih koji čuvaju agro-biodiverzitet Srbije.

Za ovu kategoriju nije neophodno posedovanje organskog sertifikata, već je važno da projekat doprinosi očuvanju starih sorti i njihovom povratku u savremenu proizvodnju, gastronomiju i svakodnevni život. Drugim rečima, NLB Organic konkurs pruža ruku podrške proizvođačima koji ne čuvaju samo seme, kaleme i plodove, već i ukuse, znanje i identitet jednog kraja.

Prijave za NLB Organic konkurs otvorene su do 21. juna 2026. godine, a više informacija i obrazac za prijavu dostupni su na sajtu NLB Komercijalne banke.