Čedomir Antić piše za “Blic” o presudi Branimiru Glavašu: “Ona je na neki način sažetak istorije odnosa prema ratnim zločinima koje su počinili pripadnici “ispravnih” naroda”

Viši krivični sud u Zagrebu je pre nekoliko dana izrekao zatvorsku kaznu Branimiru Glavašu, hrvatskom političaru i ratnom generalu, jednom od glavnih ljudi u Osjeku i Istočnoj Slavoniji za vreme trajanja rata. Za brutalno ubistvo sedmoro civila osuđen je na sedam godina zatvora. Troje njegovih saučesnika osuđeno je na četiri, odnosno po tri godine. Ukupno sedamnaest godina zatvora, za sedam žrtava a tvrdi se da ih je bilo stotinu.

Svake subote u 12 sati kolumne Čedomira Antića na Blic.rs

Pre četiri godine na granici sa Hrvatskom uhapšen je penzionisani major JNA Vojislav Medić. Mediću je na teret stavljen ratni zločin prema hrvatskim zarobljenicima. On je bio na dužnosti u zatvorima gde su bili smešteni zarobljeni pripadnici hrvatskih vojnih snaga. Optužen je da je dvadesetoricu njih tukao i ponižavao tokom ispitivanja. Ni reči o ubistvima, ranjavanju, silovanju… Medić, koji je teško bolestan i na pragu osme decenije života, na suđenje je doveden okovan. Zbog bola od pre trideset i pet godina jedan od oštećenih mu je kroz suze rekao kako mu oprašta, ali to je oštećeni prepustio Svevišnjem… Bog prašta, a Hrvatska ne. Medić je osuđen na četrnaest godina zatvora, a nedavno mu je kazna umanjena na dvanaest godina. Ako sve bude kako je hrvatskoj javnosti po volji Medić će u zatvoru biti umoren, a ako izdrži eto ga kući sa u svojoj devetoj deceniji.

Branimir Glavaš vodio je hrvatski narod Istočne Slavonije u rat. Bio je to sukob koji je, prema rečima prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana „Hrvatska htjela”. Glavaš je diplomirani pravnik, jedan od osnivača HDZ-a, on je bio među hrvatskim vođama čiji je zadatak bio da izazovu sukob sa Srbima. Ne treba zaboraviti da su uoči rata na mestu gradonačelnika Osijeka i Vukovara bili ljudi koji nisu pripadali HDZ-u. Jedan od prvih ljudi hrvatske policije u ovoj oblasti Josip Rajhl Kir ubijen je na početku sukoba, mnogi veruju od strane Hrvata. U oblasti gde su Srbi tokom Drugog svetskog rata sistematski ubijani, Glavaš je upravljao paravojskom, a i sâm je sniman kako se tokom političkog događaja hvali pištoljem koji nosi. Ono što je najgore, civili za čije je pogubjenje optužen, ubijani su plaski, brutalno, daleko od ratne zone. Suđenje Glavašu je godinama bilo jedna šarada tokom koje je biran za poslanika u hrvatskom parlamentu, bežao u rodnu Hercegovinu, gde je neko vreme proveo u zatvoru.

Presuda Branimiru Glavašu predstavlja simbol hrvatskog, a time i evropskog pravosuđa. Ona je na neki način sažetak istorije odnosa prema ratnim zločinima koje su počinili pripadnici „ispravnih“ naroda.

Srbi u Hrvatskoj su 1991. godine činili, sve zajedno sa Jugoslovenima, oko 14,3% stanovnika. Među žrtvama rata, koji je intenzivno trajao sve zajedno oko pola godine, Hrvata je malo više od 15.000 a Srba oko 8.000. Dakle, Srbi su među žrtvama zastupljeni srazmerno oko 2,5 puta više od Hrvata. Pa ipak, posleratna pravda učinila je da pred hrvatskim sudovima bude osuđeno u najboljem slučaju deset puta manje Hrvata nego Srba. Za operaciju „Oluja“ u kojoj je ubijeno oko 1.900 Srba, većinom civila, osuđen je samo jedan hrvatski vojnik, pa i on je Srbin po nacionalnosti. Pitanje kvalifikacije zločina predstavlja jedan problem koji je sam po sebi sramotan za Hrvatsku i Evropsku uniju. To malo Hrvata što je suđeno a još manje osuđeno, imalo je kvalifikaciju zločina po pravilu sasvim drugačiju nego optuženi Srbi. Dok su masovne ubice na jednoj strani suđene kao pojedinci koji su u ratnom vrtlogu ubili nekoga na mah, Srbima se sudi kao masovnim zočincima koji su deo „udruženog zločinačkog poduhvata“. Taj „UZP“ nema samo jednu svesrpsku nacionalnu širinu, već i nepojamnu, ontološku istorijsku dubinu. Čak se i notorni Koraks podsmevao Karli Del Ponte pa ju je prikazivao kako na zidu lepi veliku poternicu kojom živog ili mrtvog Potražuje izvesnog Dušana S. Nemanjića za tu prilliku nacrtanog verno prema fresci iz Lesnova. Kod Hrvata ipak ništa nije smešno. Jedan je srpski seljak iz Dalmacije, svojevremno suđen zato što je navodno ubio deo ovaca svog hrvatskog komšije. Ovaj svakako nečovečan i ružan čin okarakterisan je kao sprovođenje programa „Načertanija“, dokumenta što ga je 1844. napisao (ili možda samo redigovao) Ilija Garašanin, ministar unutrašnjih poslova u to vreme vazalne Kneževine Srbije!

Neko bi rekao kako Srbija treba da gleda u svoje dvorište. Posle činjenice da Haški tribunal nije osudio niti jednog Hrvata za zločine pram Srbima. Nečovečnog ponašanja hrvatske države prema srpskim žrtvama. Nebrojenih poruka koje su nam slali prvi ljudi Hrvatske tokom proteklih decenija. Nejasno je kako je moguće da srpski sud za ratne zločine uopšte može da radi imalo bolje od hrvatskog. Ipak, u početku kod nas su uporno i u velikom broju podizane optužnice. Čak 90% optuženih bili su Srbi. Uostalom, zar nije upravo ta ustanova pomogla produkciju filma o samoj sebi, gde su ideologija suda i njegov stav prema srpskom narodu jasno predstavljeni najširem gledalištu?

Spomenuo sam hrvatske dostojanstvenike. Zvanična Hrvatska decenijama tvrdi da je srpske civile na Petrovačkoj cesti u Bosni i Hercegovini bombardovala srpska avijacija. Prilično neverovatno, već i zbog toga što je NATO zabranu letenja umesto svima nametnuo samo srpskim vojskama. Neobično, zato što hrvatska javnost ne veruje niti u najmanju mogućnost da su njene snage sprovodile operacije pod lažnom ustavom, iako je evropska i američka javnost na tako nešto bila jako osetljiva. Sa druge strane praktično svi hrvatski zločini objašnjavani su srpskom potrebom da neprijatelju nešto bude podmetnuto, iako za srpska stradanja, kakva god ona bila, na Zapadu nije bilo empatične publike. No, kada je pre par godina objavljena jedna istorija hrvatske ratne avijacije, njeni autori su potvrdili da su na tom mestu bombardovali hrvatski ratni avioni, pa su čak spomenuli i činove i imena pilota koji su izvršili taj ratni zločin nad civilima. Srpsko pravosuđe se pokrenulo, a Hrvatska je Srbiji odmah zapretila sankcijama. Hrvatski predsednik Zoran Milanović u neobičnom obračunaju tada je rekao kako su Srbi takvi, zbog čega ne treba da se „čude kada ih Nijemci bombarduju“. Kada je srpsko pravosuđe oslobodio hrvatskog vojnika Tihomira Purdu, koji je svojevremeno priznao ubistvo ranjenog ratnog zarobljenika, hrvatska premijerka Jadranka Kosor je ovom nezaposlenom licu obećala posao ali se i okumila sa njim ! Da ne govorimo o frustriranom i iskompleksiranom hrvatskom ministru zdravlja Andriji Drugom Hebrangu, svojevremeno kandidatu HDZ-a za predsednika države, koji je nedavno jasno rekao da je hrvatskoj neprijatelj Srbija, pa je spominjao kako im odgovara nekakva mala „Srbijica“ (baš tako je rekao, on je lekar pa je nada da je u tom pravcu učeniji nego što je pismen).

Tu dolazimo do ucena. Ako bi sudili prema posleratnom razdoblju, reklo bi se da hrvatski narod ima razloga za zadovoljstvo. Dobili su nezavisnost – bezuslovno. Tokom stotinu godina su od etničke zajednice nedefinisane nacije, podeljenog i praktično bez političke autonomije, učesnika dva svetska rata na gubitničkoj strani i počinioca genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima i Italijanima, postali nezavisna država u kojoj su objedinjeni svi krajevi gde su Hrvati u većini. Izuzetak predstavljaju delovi Bosne i Hercegovine gde sa udelom u stanovništvu – otprilike istim onom koji su Srbi imali u Hrvatskoj – drže trećinu vlasti u državi i 4 od 10 kantona Federacije Bosne i Hercegovine gde samostalno upravljaju nad 42% teritorije ovog entiteta. Pored toga, Hrvatska je praktično bez trajnijih uslova primjena u Evropsku uniju, članica je NATO-a i dozvoljeno joj je da slavi najveće etničko čišćenje izvršeno u Evropi posle 1950. godine.

Ipak, u toj i takvoj Hrvatskoj je od 2021. do 2025. udvostručen broj onih njenih građana koji održavaju fašističku Nezavisnu Državu Hrvatsku. Osamdeset godina nakon što je nestala. Da su Hrvati vojska Vatikana saznali smo mnogo pre Antibirokratske revolucije i „Događanja naroda“ u Srbiji, kada se sredinom osamdesetih godina na Marijanskim svečanostima – u Socijalističkoj Hrvatskoj i u selu do koga nije bilo puta – okupilo 10% svih Hrvata na planeti Zemlji. Danas, posle rata koji je trajao sve zajedno sedam meseci, u kome su Hrvati stradali daleko manje nego Srbi, nezadovoljstvo i ostrašćenost su toliki da na koncert Marka Perkovića Tompsona, koji peva u slavu „mesara“ ljudetine iz koncentracionog logora u Jasenovcu, dođe pola miliona ljudi ili 13% svih Hrvata.

Takva javnost treba da u narednim decenijama odobri ulazak Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije u Evropsku uniju.

Od Srbije ova država traži delove suverene srpske teritorije. Budući da je tok Dunava regulisan on danas ne odgovara katastrima iz vremena Marije Terezije kada je meandrirao, pa su razni posedi bili na raznim stranama reke koja se nalazila u jednoj državi. Sada bi Hrvatska želela da na nekoliko mesta poseduje obe obale Dunava i to u krajevima gde su Srbi na obe strane većinski narod. Granice uspostavljene u vreme totalitarnog komunističkog režima treba poštovati, a ustavna prava Srba u Hrvatskoj je bilo moguće ukinuti i to na Vidovdan.

Tražiće i da se razreši sudbina u ratu nestalih građana Hrvatske. Većina od njih su opet Srbi. Svi oni su verovatno sahranjeni negde u Hrvatskoj, koja pritom godinama ne dozvoljava ekshumacije. O kulturnom blagu i da ne govorimo, pa tražili su Meštrovićevu skulpturu „Povijest Hrvata“ koju je kralj Aleksandar naručio i za basnoslovni novac lično kupio od autora!

Šta se sprema jasno je na primeru Crne Gore. Zatvor u kome su bili pripadnici hrvatske paramilicije – u kome niko nije ubijen, ranjen niti silovan, treba da bude obeležen kao da je mesto najstrašnijih zločina podobnih nacističkim logorima. Ne daj Bože da bi bilo ko, ko je učestvovao u ratu, mogao da posmrtno bude počašćen tako što bi po njemu bila nazvana neka sportska ustanova. To zahteva država koja je 2016. godine podigla spomenik međunarodnom teroristi, Miru Barešiću, koji je u miru pucao vezanom ambasadoru SFRJ (slučajno Crnogorcu) u glavu a onda sopstvenom mokraćom oprao ruke…

Srbi imaju svog Stanoja Glavaša, hrabrog junaka Prvog srpskog ustanka. Hrvati u ta vremena nisu imali heroje, osim u tuđinskim vojskama. Branimira Glavaša su generalom i poslanikom u parlamentu učinili oni kojima nije smetalo to što je za dokazano pucanje u potiljke sedam žrtava, a bilo ih je oko stotinu, njihovo bacanje u reku Dravu, te za umorstvo Čedomira Vučkovića koga su naterali da pije kiselinu iz akumulatora, isti osuđen na svega sedam godina zatvora. Naprotiv, većina je odbacivala bilo kakvo kažnjavanje Glavaša.

Možda imamo zajednička prezimena, sve drugo nije zajedničko i nikada neće biti. EU je u slučaju Hrvatske pokazala da nije zajednica vrednosti, već naprotiv.