четвртак, 11.06.2026, 08:35 -> 10:58
Извор: РТС
Црногорска скупштина мора поново да гласа о закону који Србију оптужује за “насилну анексију”. Политиколог Александар Ћуковић изјавио је за РТС да су се српско-црногорски односи узбуркали, те да поруке послате уочи Самита у Тивту не иду на руку њиховом побољшању. Историчар Синиша Вулић истиче да у коалицији Европа сад, која је на власти у Црној Гори, постоји страх од губитка гласачког тела које није наклоњено Београду. Где су данас српско-црногорски односи и могу ли Београд и Подгорица да превазиђу кризу.
Председник Црне Горе Јаков Милатовић вратио је Скупштини Закон о имовини династије Петровић јер му није спорна само формулација о “насилној анексији”“, већ проблем види и у враћању зимске резиденције краља Николе Петровића. Истовремено, односи Београда и Подгорице поново су под притиском.
Из Тивта је прошле недеље враћен авион са српским путницима, док Самит Европска унија -Западни Балкан није донео очекивано отопљавање односа.
Поделе и политичке одлуке
Политиколог Александар Ћуковић, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекао је да је црногорско друштво дубоко подељено и поларизовано, што се, како каже, рефлектује и на односе са Србијом.
“Низ догађаја, од усвајања Закона о Петровићима до трзавица уочи Самита, представља покушај слања порука које не иду на руку односима између две братске државе. Таква је ситуација и у геополитичким односима, али то неће утицати на обичан народ, јер је немогуће те везе прекинути политичким одлукама”, сматра Ћуковић.
Говорећи о Закону о имовини династије Петровић, Ћуковић каже да је формулација “насилна анексија” изазвала буру у црногорској јавности, додатно подгрејала атмосферу и продубила поделе, али и изазвала реакције у српском политичком корпусу, јер је Нова српска демократија гласала за закон у оваквом облику.
“Односи Србије и Црне Горе су затегнути како би могли да се за интерну употребу, због партијских и партикуларних интереса, додатно узбуркају. Има простора да буду бољи и по природи ствари морају бити бољи. Нема алтернативе због веза које постоје, јер је све испреплетено историјски, пријатељски, породично, културно и лингвистички. Нема две ближе државе”, истиче Ћуковић.
Историчар Синиша Вулић подсећа да је закон донет 2011. године, у време режима под формалним или неформалним вођством Мила Ђукановића, који је инсистирао на идентитетским питањима, удаљавању Црне Горе од Србије и заокруживању црногорске нације.
“Као погонско гориво за одржавање црногорске нације користили су се историјски догађаји у којима је Црна Гора представљана као жртва. То су пронашли у 1918. години и ономе што су представили као анексију и окупацију. Делује и да у коалицији која је на власти постоји страх од промена идентитетских питања, односно губитка гласачког тела које није блиско Београду”, наводи Вулић.
Историјске чињенице као жртва
Према његовим речима, чињенице нису спорне, већ тумачење када је реч о догађајима од 26. новембра 1918. године, када је одржана Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори и донета одлука о уједињењу са тадашњом Краљевином Србијом, у оквиру процеса који је касније довео до стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца.
“У Црној Гори се спори то што Скупштина није одржана у складу са тадашњим законима и Уставом, као и то што је одржана у присуству српске војске која је ослобађала Црну Гору од Аустроугарске. Након тога су расписани избори за Скупштину у Подгорици, а највећи спор је што нису расписани на начин који је био предвиђен у Црној Гори”, подсећа Вулић.
Наглашава да није био проблем само уједињење Србије и Црне Горе, већ модалитет уједињења и питање статуса династије Петровић Његош, односно њених династичких права, за шта су се залагали људи са Цетиња који су од тога имали директну корист.
“Постоји једна врста црногорског ревизионизма јер је потребна визура коју заступају још од времена власти ДПС-а, а и раније Либерални савез Црне Горе, како би се заокружила Црна Гора као нација са кључним елементима које свака држава има – жртвом и окупацијом“, закључује Вулић.
