neko ubacio golicav tekst u kome je portal Direktno cinkario Savu Manojlovića, lidera pokreta Kreni-promeni, da „traži novac od građana preko društvenih mreža“, povodom čega se – kaže Direktno – povela žestoka društvenomrežna polemika na temu: „Da li je moralno da politička stranka od građana traži novac za izdržavanje“.
Na terenu politike – naročito srbske politike – reč (i pojam) „moral“ nemaju nikakvog smisla. Đinđić je to pomalo brzopleto pokušao da objasni upućujući one kojima je do morala u politici na (kako će se pokazati pogrešno) mesto – u crkvu. U politici ima smisla postavljati isključivo sledeća pitanja: 1. da li je nešto legalno ili nije i 2. da li je to „nešto“ politički efikasno, narodski rečeno: da li „čini posao“.
U tom smislu čisto sumnjam da je nemoralno žickati pare od građana za izdržavanje stranke/pokreta, ali ako nije nemoralno, ne znači da nije glupo, pomalo i ponižavajuće i neučinkovito. I to iz više razloga, o kojima je gorepotpisana neznatnost višekratno ovde pisala. Razlog prvi: Bez para se ne ulazi ni u kafanu, a kamoli u politiku. Svako, naime, ko u politiku uđe praznih džepova, automatski na sebe navlači (osnovanu) sumnju da je u politiku upao da bi džepove napunio.
Mnogi, naravno, ulaze u politiku praznih džepova, a iz politike izlaze (pod uslovom da izađu živi) i punih bisaga, ali niko od takvih, kojima je legion ime – od kojih neke i lično poznajem – nije napunio džepove dobrovoljnim prilozima građana, nego raznoraznim muljavinama sumnjive legalnosti (ne moralnosti), modusima operandi o kojima ne znam ništa, jer da sam znao, i ja bih napunio džepove, pa ne bih sad pod starost džaba krečio.
Napred rečeno ne znači da je politika rezervisana za bogataše. Naprotiv. To je čak i kontraindikovano. Kad god se neki parajlija upusti u politiku, obično prođe ko bos po trnju, da ne kažem baš ko braća Karići. Da bi se ušlo u politiku, ne mora se imati para, ali se mora posedovati sposobnost da se namaknu pare za stranku, jer je bez stranke politika džaba krečenje.
Bezbroj je načina da se namaknu pare za stranku, od kojih je meni većina nepoznata, ali budući da nisam političar i da nemam stranku, baš mene briga što ne znam kako da namaknem pare za stranku.
Od poznatih načina najefikasnijim mi se čini onaj kome su pribegavali ljudi posebnog kova, komunisti (svih zemalja). Kad bi im ponestalo para, oni bi jednostavno opljačkali banku ili poštansku kočiju.
Ima, doduše, još jedan način koji mi je poznat, pritom je legalan i efikasan, pa čak moralan. Dovoljno je, recimo, formulisati i lansirati primamljivu političku ideju – koja pritom izgleda i ostvarivo – i dobro organizovati stranku. Neće proći mnogo vremena, okupiće se sponzori. Jeste taj način poznat i efikasan, ali je u Srbiji nemoguć. A nemoguć je zato što – čast retkim izuzecima – svi igraju (i gube) na kartu Kosova. Tako da Savu Manojloviću preostaje samo da pljačka banke i poštanske kočije.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
