Na Mundijalu će Brazil predvoditi najtrofejniji trener klupskog fudbala svih vremena: Don Karlo juri večnost

Aleks Ferguson, Johan Krojf, Arigo Saki, Pep Gvardiola, Arsen Venger, Met Bazbi, Bil Šenkli, Žoze Murinjo, Rinus Mihels… Gromade trenerskog posla. Pa ipak, u toj plejadi najsjanije svetli jedan skromni Italijan. Karlo Ančeloti je osvojio sve što se može osvojiti. Pardon, zapravo mu nedostaje samo jedan pehar, kako bi dobio epitet „trener svih trenera“. Trofej namenjen pobedniku Svetskog prvenstva.

Dakle, što se tiče klupskog fudbala, Ančeloti je kompletirao kolekciju svih mogućih titula. Njegova misija na Svetskom prvenstvu, koje se održava u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku, u isto vreme je i emotivna i istorijska. Karlo želi da prekine sušu reprezentacije Brazila, koja traje duge 24 godine.

Kada je Karlo Ančeloti u velikom stilu napustio Real, pošto ga je 2024. godine odveo do još jedne titule u Ligi šampiona, nije se ni mogla naslutiti njegova sledeća stanica. Reprezentacija Brazila, zemlje u kojoj je fudbal više od igre.

Za čoveka koji je podigao čak 30 velikih trofeja širom Evrope, neodoljiva privlačnost vođenja najuspešnije fudbalske nacije na planeti, pokazala se nedobranjivom.

Iako duboko zašavši u sedmu deceniju života, zavrnuo je rukave poput nekakvog pionira ili neimara, i, naravno, odveo „selesao“ na Mundijal. Vodio se onim principima, zbog koji je postao to što jeste – Mister uspeh. Pragmatičan pristup igri, podvučen defanzivnom čvrstinom i taktičkom disciplinom, onime što je Brazilcima i te kako nedostajalo, stigao je do stepenica koje vode do raja. Karlo Ančeloti je na Mundijalu, kako to lepo zvuči.

Šarmatni trener, naravno, tu ne želi da se zaustavi. On hoće da se popne do samog kraja, do vrha fudbalskog Kilimandžara, do besmrtnosti. I veruje da ima „municije“ za takav poduhvat.

Hodajući hrabro kroz iskušenja sa Brazilcima, terao je po svome. Nije se dao đavolu. To je značilo, po ko zna koji put, da kod njega ne igraju imena, već učinak.

Iz ekipe je umeo da izostavi i vedete Reala, Vinisijusa Žuniora i Rodriga. Upalilo je. Brazil je na Mundijalu, a niko više ne sme da zucne Don Karlu.

Uprkos moru trofeja, uključujući i titule u najjačim ligama, Engleskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, kao i rekordnih pet pehara Lige šampiona, srce Ančelotija i dalje kuca za najpoetičnije trenutke najvažnije sporedne stvari na svetu. Karlo, koji će tik pred početak Mundijala napuniti 66 godina, ponaša se kao da je na početku, kao da ništa nije osvojio. Ima nečeg romantičnog u životu i vremenima Karla Ančelotija.

Kako je to manirom najdubokoumnijeg filozofa rekao partijarh Pavle – kakve su ti misli, takav ti je život. Ančelotijeve misli su bile čiste kao najbistriji potok. A, život… Šta tek reći o tome?

Karlo je rođen u skromnosti. Dete je proizvođača sireva, iz malenog Ređola na severu Italije. Od malih nogu imao je sjaj u oku, ispod često podignute obrve. Vesele naravi, a kamene face, preozbiljan, sa tek ponekim osmehom, koji je uvek bio razoružavajuć.

Rastao je radeći teške poslove na farmi. Navikao je na odricanje i disciplinu. Uvideo je da taj mukotrpni rad, sa kojim su se ubirali skromni plodovi, neće biti dovoljan da izvuče porodicu iz teških uslova života. Karlito, kako mu je majka nadenula nadimak, je želeo više. Video je fudbal kao slamku spasa. I izgarao je kao igrač, zadobivši etiketu beskompomisnog borca u odelu gospodina. A, kakav je trener postao, to je za filmsku priču, i to u nekoliko nastavaka…

Posle gotovo šest decenija, Karlito je postao „il migliore“, iliti najbolji. Naravno, u trenerskom poslu. Njegovo dobro mu se dobrim vratilo. Znaju to najbolje fudbaleri koje je vodio. Oni su listom govorili za njega kako je vanserijski trener, ali da je još bolji čovek. Dete sa sela je izraslo u ljudsku gromadu.

Evo samo malo „ukusa“ iz Karlitovog fudbalskog kuvara:

Ančeloti je postao prvi trener koji je osvojio svih pet top liga (Engleska, Španija, Nemačka, Italija, Francuska), trenirajući Čelsi, Real, Bajern, Milan i Pari Sen Žermen.

Karlo je osvojio i najviše UEFA titula. Pored pet trofeja u Ligi šampiona (triput s Realom, dva puta sa Milanom), Italijan ima i tri pehara UEFA Superkupa, kao i onaj u Intertoto kupu. Sa njim se u tom smislu mogu meriti još samo Aleks Feguson i Đovani Trapatoni.

Karlo Ančeloti je jedan od „sedmorice veličanstvenih“ Lige šampiona. Pored toga što je podigao pet puta prestižni pehar kao trener, on je osvajao prestižni trofej i kao igrač, dvaput, noseći dres Milana. Ovome ćemo pridodati i podatak da je vodio timove u šest finala Lige šampiona, pet puta radujući se, samo je s Milanom 2006. Godine ostao praznih šaka.

Sada je na ispitu života. Hoće li Karlo osvojiti svet? Neće sve zavisiti od njega, ali ko normalan to ne bi voleo. Biće i te kako zanimljivo na američkom kontinentu ovog leta, uživaćemo u majstorijama na do sada najvećem Mundijalu.

Ne znam za vas, meni je jasno za koga ću navijati. Za generala Karla, koji bi mogao da postane maršal Ančeloti!