O 11.000 stradalih u Prihvatnom logoru Zemun na lokaciji koja je danas u srcu Beograda, zna se malo ili nimalo. Reč je o nepodnošljivoj lakoći neznanja i zaborava koja podriva same temelje kulture sećanja.
Memorijalni centar Staro sajmište
To je nedostojno mučeničkog i slobodarskog Beograda. Osnivanje ovog Memorijalnog centra predstavlja radikalni prekid s tom negativnom tradicijom i zato ova ustanova ima ključni značaj u razvijanju kulture sećanja u Srbiji.
Ovo nam povodom Dana sećanja na srpske žrtve prihvatnog logora Zemun, koji Memorijalni centar “Staro Sajmište” večeras od 18 sati, organizuje prvi put, govori direktorka ove ustanove Krinka Vidaković Petrov.
Događaj će biti u Centalnoj kuli Memorijala, a u sećanje na stadanje biće prikazane dve prezentacije o ljudima koji su bili zatočeni u ovom logoru.
– Želeli smo da narativ o stradanju personalizujemo konkretnom pričom o ljudima s imenom, prezimenom, biografijom i identitetom – kaže Krinka Vidaković Petrov.
Tako će prva prezentacija čiji je autor upravo naša sagovornica, biti o jednoj devojčici rođenoj u porodici Dragić u Hrvatskoj Kostajnici. Nju su ustaše 1943. s majkom deportovale na Sajmište, gde su provele oko godinu dana. Obe su preživele. Ta devojčica zvala se Dušanka Dragić Đukanović, preminula je 3. aprila ove godine i bila je verovatno poslednja od preživelih ovog logora.
Memorijalni centar Staro sajmište
Druga prezentacija čiji je autor Nataša Jovanović je o Vasi Aralici, njegovom sinu Rajku i Radosavi Aralici. Vasu i Rajka su ustaše iz u logora Gradiška deportovale na Sajmište. Vasa je gledao smrt svoga sina.
Smrt je ovde u logoru dolazila kao olakšanje. Izmučeni radom, batinama, bolešću, glađu i žeđu – umirali su gledajući u Savu.
Ovaj Memorijalni centar do sada nije organizovao Dan sećanja na srpske žrtve prihvatnog logora Zemun, zato “što nije bilo uslova za to”.
– U trenutku osnivanja u aprilu 2022. nije bilo ni opremljene kancelarije ni izložbenog prostora, jer je rekonstrukcija Centralne kule počela jula 2022, počeli smo od nule, u svemu – ističe Krinka Vidaković Petrov.- Za razliku od drugih logora, ova tri kojima se bavi MCSS, malo su istražena, tako da smo u prvim godinama rada imali više prioriteta, među kojima su rešavanje imovinsko-pravnih pitanja, građevinski radovi, istraživanje istorije tri logora, uspostavljanje datoteke žrtava i zbirke dokumenata, osnivanje biblioteke i arhiva…
Beograd je za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bio jedina evropska prestonica u kojoj su bila četiri nacistička logora.
Maratonski projekat
Zakon o Memorijalnom centru koji je uvojen 2020. predviđa uređenje celog područja Starog sajmišta i osnivanje dva muzeja – jednog posvećenog Jevrejskom prolaznom logoru Beograd i Jevrejskom logoru Zemun, a drugog Prihvatnom logoru Zemun.
– Međutim, to je maratonski projekat – kaže Krinka Vidaković Petrov. – Sve što smo uradili za prve četiri godine je tek početak, a mnogo posla ostaje tek da se obavi. Naše mogućnosti bile su i biće ograničene brojem stalno zaposlenih koji je sada svega osmoro, obimom budžeta i činjenicom da ostvarenje onoga što Zakon predviđa zavisi od mnogo faktora. A živimo u vremenu nepredvedljivom.
– Poznat je jedino onaj na Banjici, ostala tri široj javnosti su malo poznati ili gotovo nepoznati – kaže Krinka Vidaković Petrov. – To su Jevrejski prolazni logor u Topovskim šupama na Autokomandi u kome je bilo zatočeno 5.500 jevrejskih i 1.500 romskih muškaraca, zatim Jevrejski logor Zemun na Starom sajmištu, u koji je bilo internirano oko 6.500 jevrejskih žena s decom i starijim osobama, kao i 500 romskih žena s decom i Prihvatni logor Zemun, takođe na Starom sajmištu koji je bio najveći u okupiranoj Srbiji – sa 40.000 zatočenika i 17.000 žrtava u periodu od decembra 1941. do kraja jula 1944. Misija MC “Staro sajmište” je da se bavi istraživanjem ova tri logora, edukacijom, prezentacijom i memorijalizacijom.
U MCSSdo nedavno je bila velika izložba posvećena Prihvatnom logoru Zemun. Radili su je saradnici MCSS dr Milan Koljanin i Asja Drača Muntean.
– Znamo da su vlasti NDH sarađivale s nemačkim nacističkim okupacionim vlastima u Srbiji koje su vodile ovaj logor sve do maja 1944, kada su upravljanje ustupile ustaškim vlastima – navodi Krinka Vidaković Petrov. – To objašnjava zašto je u ovom logoru bilo više hiljada zatočenika – srpskih civila i partizana – deportovanih iz NDH. Oni su počeli da pristižu na Sajmište počev od leta 1942. nakon nemačko-ustaške ofanzive na Kozaru i taj je proces tekao dalje tokom 1943. I 1944. O ovom procesu dragocene su studije koje su objavile kolege iz Spomen područja Donja Gradina. Mi imamo spiskove, ali su oni parcijalni i još istraživanja je potrebno da bismo utvrdili tačne brojeve. Druga polovina srpskih zatočenika u ovom logoru bili su iz Srbije. Među njima je bilo partizana, četnika i veliki broj civila.
