Mirjana je imala siguran posao i sređen život u Austriji, a onda je SVE OSTAVILA i vratila se kući: “Ljudi su mi govorili da nisam normalna ali se ja nikada nisam pokajala”

Dok je hiljade mladih ljudi sa Balkana poslednjih godina otišlo u Nemačku, Austriju i Irsku u potrazi za sigurnijim životom i većim platama, Mirjana iz Hrvatske je napravila potpuno suprotan potez, što se danas događa sve češće.

Posle godina života i rada u inostranstvu odlučila je da sve ostavi, vrati se u Hrvatsku i u Zadru otvori mali restoran. Danas, dve godine kasnije, kaže da nije zažalila ni trenutka.

“Ljudi su mi govorili da nisam normalna”

“Ljudi su mi govorili da nisam normalna. Imala sam siguran posao, dobru platu i uređen život u Austriji. Ali jednostavno sam osećala da to nije moj život”, govori Mirjana dok u svom restoranu u starom jezgru Zadra dočekuje prve goste.

Njen životni put nije bio tipičan. Završila je mašinstvo u Zagrebu, a potom i master studije u Nemačkoj. Nakon toga otvorila su joj se vrata ozbiljne karijere u inostranstvu.

“Kad završiš takve fakultete, svi očekuju da ostaneš napolju, radiš u velikim sistemima i gradiš korporativnu karijeru. Iskreno, i ja sam neko vreme mislila da ću tako završiti”, kaže.

Posle Nemačke preselila se u Austriju, gde je radila u jednoj velikoj kompaniji i imala veoma stabilan posao. Plata je bila odlična, uslovi uređeni, ali kaže da joj je vremenom počelo da nedostaje ono najvažnije.

Život između posla i stana

“Shvatila sam da stalno živim između posla i stana. Sve je bilo organizovano, ali nisam bila srećna. Nedostajali su mi ljudi, more, porodica i taj osećaj da sam kod kuće”, govori.

Ideja o povratku dugo joj se vrtela po glavi, ali odluka nije bila laka.

“Najviše me je bilo strah šta će ljudi reći. Kad kažeš da daješ otkaz u Austriji da bi otvorio restoran u Hrvatskoj, svi te gledaju kao da si poludeo”, smeje se.

Na kraju je ipak prelomila. “Rekla sam sebi da ću više žaliti ako ne pokušam nego ako ne uspem. I vratila sam se.”

“Početak je bio brutalan”

Pre dve godine otvorila je mali restoran u Zadru, sa nekoliko stolova i jednostavnom ponudom domaće hrane.

“Početak je bio brutalan. Administracija, papiri, dozvole, milion problema. U Austriji se mnogo toga reši jednim klikom, ovde moraš deset puta nekoga da zoveš i moliš”, priznaje.

Kaže da ju je posebno iznenadio tempo sezonskog poslovanja na Jadranu.

“Turizam spolja izgleda glamurozno, ali ovo je fizički i psihički strašan posao. Leti praktično nemaš slobodan dan.”

Nije zažalila

Ipak, uprkos svim problemima, kaže da nije zažalila.

“Nije sve u novcu. U Austriji sam možda zarađivala više, ali ovde imam osećaj da živim.”

Dodaje kako je ove godine predsezona krenula bolje nego prošle godine.

“Oseća se da ima gostiju. Stranci troše, traže domaću hranu i autentična mesta. Ljudi su se zasitili generičkih restorana.”

Kaže da su joj upravo lični pristup i domaća atmosfera doneli stalne goste. “Meni je najlepše kada mi se ljudi vrate drugi ili treći put tokom odmora. Onda znaš da radiš nešto dobro.”

Nije lako

Ipak, priznaje da ugostiteljstvo u Hrvatskoj nije nimalo jednostavno.

“Troškovi stalno rastu, radne snage nema dovoljno, a sezona traje kratko. Ljudi često misle da svi na moru zarađuju bogatstvo, ali stvarnost je potpuno drugačija.”

Posebno ističe problem pronalaska radnika.

“Danas je gotovo nemoguće pronaći kvalitetne ljude. Svi traže radnike, a mladih je sve manje.”

Uprkos tome, kaže da sebe više ne vidi u Austriji.

“Volim da dođem tamo, imam prijatelje i lepe uspomene, ali ne bih se vratila da živim. Ovde posle posla mogu da sednem pored mora, popijem kafu s prijateljima, odem do roditelja. To nema cenu.”

Mnogi u inostranstvu razmišljaju slično

Dodaje kako mnogi Hrvati u inostranstvu razmišljaju slično, ali ih je strah povratka.

“Ljudi napolju često imaju bolji standard, ali nisu nužno srećniji. Mnogi bi se vratili kada bi imali osećaj sigurnosti.”

Kaže da ni sama nije sigurna da li bi se vratila da nije skupila dovoljno hrabrosti.

“Najgore je živeti u strahu od promene. Ja sam rizikovala i zasad nisam zažalila.”

Na pitanje šta bi danas poručila mladima koji razmišljaju o odlasku u inostranstvo, zastaje na trenutak.

“Ne osuđujem nikoga ko odlazi. I sama sam otišla. Ali mislim da čovek mora makar da pokuša da živi tamo gde oseća da pripada.”

Danas, dve godine nakon povratka, kaže da joj je najveća pobeda to što se više ne budi sa osećajem da živi tuđi život.

“Radim više nego ikad, umornija sam nego ranije, ali sam prvi put posle dugo vremena zaista mirna.”

(Dnevno.hr)