Evo šta, što reko Blic. Ne može se, naime, loše misliti, loše govoriti (i još lošije) pisati kao što se – loše (i sve lošije) misli, govori i piše – i to ne od Miloševića vakta ili uspona Visokog Carstvija, nego od 1806. naovamo – i očekivati ispunjenje vlažnog sna generacija i generacija Srbalja o „boljem u životu“. Sa ovakvim većinskim mišljenjem, pisanjem i govorenjem, najviše dokle se može „dobaciti“ je nivo serije „Bolji život“. (U kojoj je malo ko prepoznao majstorsku satiru.)
Nije nepoznato da je Srbija zemlja quid pro quoova i zamena teza. Jedna od najraširenijih i najopšteprihvaćenijih teza jeste da su saborna, međusobna mržnja, ozlojeđenost, zluradost, samosažaljenje, lažljivost, kradljivost, samoviktimizacija i bla-bla-bla… posledice „teške istorije“i terora neprekinute serije srpskih tirjana, ali ja sam skloniji da ustvrdim da su „teška istorija „ i terori srpskih tirjana posledica napred pomenutih loših misli i loših emocija.
Šta god da bilo uzrok – quid ili quo – posledice su loše (i sve lošije), svi to osećaju i manje-više svi bi da to „promene“ – što je sasvim OK – ono što nije OK je to što manje-više svi očekuju da se ono što se mora (može) promeniti isključivo iznutra – da ponovimo: mržnja, zloba, zavist, ozlojeđenost, zluradost, samosažaljenje, lažljivost, kradljivost, samoviktimizacija itd. – promeni spolja, bilo delovanjem nekog dobričine „neokaljanog lica“, bilo brzom akcijom poslovične neočekivane sile koja rešava stvar.
Kakve su šanse da se promeni pogubni kolektivistički način mišljenja, da se umesto destruktivno, poče misliti pozitivno i konstruktivno. Male, praktično ravne nuli. Videli smo – nije to bilo toliko davno – kako je prošao čovek – znate na koga mislim, koji je napustio sjajnu karijeru i lagodan život da bi postupno, ne nasilno kao prethodno komunisti, naučio ovdašnji živalj ispravnom, pozitivnom mišljenju i konstruktivnom, ne rušilačkom, načinu rešavanja problema, kojima je u ono vreme legion bio ime, a kojima je sada pet legiona ime.
Šta reći: grbo se rodilo, vreme nije ispravilo. Bar do sada. A da li bi vreme možda moglo da ga ispravi, to je već filozofsko pitanje. Teoretski – da – ne bi čak bilo ni naročito teško, a ne bi ni predugo trebalo – u praksi, čisto sumnjam da je moguće, bar ne u sledećih 500 godina, koliki je rok počivši Irinej dao Gospodu Bogu, da „nam“ (jebo ja nas) vrati „naše“ Kosovo.
A šta ako „nam“ (jebo ja nas) Gospod ni tada ne vrati Kosovo, što verovatno neće učiniti, jer nam ga u suprotnom ne bi uzimao; nema kod Boga uzimala-davala. Za tu eventualnost imam dve vesti: jednu lošu i jednu dobru. Loša je da će biti teško sranje, dobra je da će govana biti kol’ko oćeš. Ajd, zdravo.
Svetislav Basara
Svetislav Basara, rođen 1953, Prozni pisac i kolumnista, Živu u Beogradu.
