Raste kao korov, a vredi kao zlato: Majska rusa leči bolesti žuči i jetre, ali oprez – zovu je “zmijino mleko”

Iako je alhemičari nazivali “darom neba” i pokušavali da od nje naprave zlato, majska rusa je biljka sa dva lica – moćan prirodni lek koji zahteva hiruršku preciznost u upotrebi.

U svetu botanike i fitoterapije, majska rusa (Chelidonium majus L.) zauzima specifično mesto. Dok je za prolaznike ona samo deo korovske flore pored puteva i ruševina, za nauku je ona dragocen izvor biološki aktivnih supstanci. Ipak, njena lekovitost neraskidivo je povezana sa njenom toksičnošću, što je čini predmetom stalnog opreza.

– Ponekad nismo svesni koliko se lekovitih biljaka nalazi u korovskoj flori urbane sredine, a obično ih smatramo štetnim zato što narušavaju esteski izgled okruženja u kome živimo. Takva jedna biljka je i majska rusa – kaže za “Blic zdravlje” dr sc. Marko Lj. Nestorović, muzejski savetnik botaničar – herbolog u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Od antičke medicine do alhemijskih ogleda

Istorijat upotrebe majske ruse svedoči o njenom značaju kroz vekove, ali i o fascinaciji koju je budila kod ranih istraživača prirode. Doktor Nestorović objašnjava da naučni naziv vrste Chelidonium potiče od grčke reči chelidon, što znači lasta, i latinske fraze coeli donum – dar neba.

– Naime, prema antičkim predanjima verovalo se da ova biljka javlja u proleće kada laste dolaze, a nestaje u jesen kada laste odlaze. Alhemičari su je nazivali darom neba, pokušali su od cvetova da naprave zlato, verovali su da će dobiti i sirovinu za izradu kamena mudrosti – priča dr Nestorović.

Primena ruse u svrhu lečenja vodi u daleku prošlost i datira još iz 4. veka pre nove ere.

– Prema Aristotelovim spisima iz 350. godine pre naše ere koristila protiv noćnog slepila i za druge bolesti očiju. Takođe, Aristotel je zapazio da laste sokom ruse svojim slepim mladuncima premazuju oči – navodi naš sagovornik.

Šta sve leči majska rusa

Majska rusa se u narodnoj medicini koristi primarno za tretiranje visceralnih tegoba i dermatoloških promena. Njen spektar dejstva je širok, ali strogo uslovljen preciznim doziranjem.

– Lekoviti preparati na bazi ruse primenjuju se za ublažavanje bolova u stomaku i opuštanje grčeva u stomaku, lečenje žuči, bolesti jetre, smirenje i opuštanje, zaustavljanje rasta bakterija, uništavanje gljivica – navodi dr Nestorović.

Pored unutrašnje primene, rusa je najpoznatija po svom dejstvu na kožne patologije.

– Sveži sok ruse, masti i paste, upotrebljavaju se za uklanjanje bradavica, žuljeva, kurjih očiju, lečenje kožnih bolesti (Trichophytia), tuberkuloze, ekcema kože, itd. Postoje verovanja da sok ruse može koristiti za lečenje ćelavosti – dodaje dr Nestorović.

Interesantno je da savremena nauka ide i korak dalje. Prema rečima dr Nestorovića, istraživanja sprovedena u Rusiji pokazala su da preparati izrađeni od ove biljke zadržavaju rast zloćudnih tumora.

Šta se krije u zlatnožutim cvetovima ruse

Lekovitost ruse nije slučajna – ona je rezultat složenog hemijskog sastava. Međutim, ono što rusu čini lekovitom, ujedno je čini i otrovnom. Njena tajna leži u visokoj koncentraciji alkaloida koji direktno utiču na ljudski organizam.

– To je biljka ljutog i gorkog ukusa i opojnog mirisa. Zdrobljena sveža biljka ima karakterističan oštar odbijajući miris. Ono što čini dobro prepoznatljivom ovu biljku je toksičan narandžastožuti mlečni sok, koji curi pri ozleđivanju biljke. Boja soka potiče od sadržaja berberina.

– Nadzemni deo biljke u fazi cvetanja obiluje biološki aktivnim supstancama, sadrži: helidonin, homohelidonin, heleritrin, sangvinarin, berberin, protopin, flavonoide, saponozide, organske kiseline, masti i proteine – precizira dr Nestorović i naglašava da se najveća koncentracija alkaloida nalazi u korenu biljke.

Strogo upozorenje: Granica između leka i otrova

Iako su njeni benefiti brojni, majska rusa nije biljka za “samostalno eksperimentisanje”.

– S obzirom na to da je u pitanju vrlo otrovna biljka, koja može da izazove neželjene posledice, pa čak i smrt, nužno je da se uzima isključivo po preporuci i pod nadzorom lekara – upozorava dr Marko Nestorović.

Kako dodaje, ova biljka je na našim prostorima veoma rasprostranjena i u narodu je poznata pod različitim nazivima:

• rosopas, trava od rosopasa,
• lastavičina trava,
• rusa trava,
• zmijino mleko, zmijsko gnezdo, zmijsko grožđe,
• krvavi mleček,
• trava od žutice, žuta trava…

Gde raste majska rusa

Rusa je izuzetno otporna biljka, rasprostranjena u skoro celom svetu.

– Raste širom Evrope, od subarktičke Skandinavije do Sredozemlja, od umerene do subarktičke Azije. Sreće se i u atlanskom delu Severne Amerike, a u Poljskoj se gaji uz primenu fosfornih i organskih đubriva – kaže naš sagovornik.

Raste u ravničarskim regionima, ali i u brdsko-planinskim predelima sve do 1.650 metara nadmorske visine.

– Rusa raste kao korov na zapuštenim i neuređenim mestima oko ljudskih naselja, pored kuća, ruševina, zidova, ograda, međa, pored saobraćajnica, šibljacima, na stenama, kao i na proizvodnim poljoprivrednim površinama – navodi dr Nestorović.

Kako je prepoznati u prirodi

Rusa je višegodišnja biljka tamnozelene boje, visine 30-100 centimetara, kaže naš sagovornik i navodi sledeće morfološke karakteristike ove biljke:

• Stabljika: Uspravna, razgranata i okrugla, obrasla strčećim dlakama.
• Listovi: Karakteristični neparno perasti listovi, tamnozeleni sa lica, dok je naličje sivozeleno. Liske su trorežnjevite, nejednako nazubljene, po površini maljave.
• Cvet: Sitni, zlatno žute boje, grupisani u štitaste cvasti. Cveta tokom aprila, maja i juna.
• Plod: Mahunasta čaura dugačka do 5 centimetara. Ispunjena sitnim semenom, jajolikog oblika i crne boje. 

Pravilno prikupljanje i čuvanje biljke

– U narodnoj medicini upotrebljavaju se osušeni nadzemni biljni delovi u cvetu, osušen koren, kao i isceđen sok iz sveže ubrane biljke – kaže dr Marko Nestorović i objašnjava kada se i kako sakuplja biljka:

• Nadzemni deo: Sakuplja se tokom aprila, maja i juna po lepom i suvom vremenu. Ubrani biljni delovi suše se u hladovini na promajnom mestu ili u sušari. 
• Koren: Vadi se u rano proleće (mart-april) ili u jesen (septembar-oktobar). Osušeno korenje se čuva u dobro zatvorenim sudovima, zaštićeno od vlage i svetlosti, najduže do godinu dana.