Četiri meseca nakon pada Kabula, mnogi još uživaju u pobedi nad Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim saveznicima nakon borbe koja je vladala njihovim životima tako dugo.
“Kada sam počeo u džihadu protiv Amerikanaca, imao sam 14 ili 15 godina. U to vreme, moj brat je bio naš vođa grupe i ja sam učestvovao samo u nekim bitkama. Ali kada sam napunio 20 godina, sve vreme sam provodio sa mudžahedinima i u borbi”, rekao je Nasratulah, 24-godišnjak iz provincije Vardak.
Nedavno oženjen, sada je zadužen za bezbednost u policijskoj stanici u Kabulu, ali je sa sobom imao samo voki-toki dok je hodao prašnjavim igralištem za kriket.
“Veoma sam oduševljen jer smo ispunili sve ambicije koje smo imali u proteklih 20 godina”, rekao je za Rojters Nasratulah.
Kabul, prvi put viđen
Za stanovnike Kabula, grada koji mnogi talibanski borci nikada nisu videli pre pobede, prva reakcija na pad prestonice bila je veoma drugačija.
Bombaši samoubice ubili su ili osakatili hiljade ljudi tokom duge kampanje svrgavanja vlade koju podržava Zapad, a za mnoge u Kabulu prizor dugokosih boraca na ulicama izazvao je samo šok i strah.
Taj osećaj je popustio pošto su pobunjenici sa kalašnjikovima u tradicionalnoj odeći i borbenim jaknama zamenjeni uniformisanim snagama bezbednosti.
Ali, strah od osvete protiv bilo koga ko je povezan sa bivšom vladom i dalje postoji, kao i zabrinutost šta će se desiti sa ženama i devojkama koje su i dalje u velikoj meri isključene iz srednjoškolskog obrazovanja.
Nasratulah je okrivio američku propagandu za ocrnjivanje imidža talibana.
“Iskoristili su sve svoje resurse, isprali mozak narodu, koristili su sve načine da nas prikažu kao loše ljude”, smatra Nasratulah.
Talibanski borci imaju sećanja na rat koji oblikuju način na koji sada gledaju na svet.
Mansur, iz provincije Majdan Vardak, koji nosi titulu Mavlavi, koja se daje onima koji se poštuju zbog verskog znanja, proveo je 14 ili 15 godina u pobuni, od kojih osam u ozloglašenom zatvoru Bagram izvan Kabula gde su držani mnogi talibani.
“Kada su mi Amerikanci rekli da sam zatvorenik, rekao sam im da su oni koji su došli da budu okupatori pravi zatvorenici. Zatvor nije bio za mene, bio je za njih svih ovih godina. Bili smo fizički zatvoreni, ali naše ideje su bile slobodnije nego ikada pre”, rekao je Mansur, koji sada u policijskoj stanici sa crvenim tepihom nadgleda obezbeđenje 7. okruga Kabula.
Mansur je rekao da se sutradan nakon oslobađanja uključio u borbu.
Posao i siromaštvo
Ali dok se Kabul oporavlja od avgustovske traume i suočava sa rastućom ekonomskom krizom, izazov sa kojim se suočavaju talibani sumirao je 18-godišnji student medrese Sajed Adel.
“Srećni smo što imamo islamsku vladu, ali islamska vlada mora da obezbedi posao za muslimane. Danas su svi muslimani u siromaštvu, niko ne može da obezbedi hranu svojoj porodici”, ispričao je Adel.
Posle borbe protiv Amerikanaca, talibani sada moraju da traže saradnju sa SAD, ne samo da bi oslobodili milijarde dolara u fondovima koji su zamrznuti van Avganistana, već moraju da prime stručnjake koji će sada biti potrebni za obnovu zemlje.
“Nisam branilac talibana ili prethodne vlade, želim da pričam kao mlad, kao građanin Avganistana”, rekao je student medicine Mustafa HK, koji je u Kabul došao kao dete nakon što mu je otac ubijen u južnoj provinciji Uruzgan, uporištu talbana.
“Moja majka je bila doktor, akušer. Moj otac je bio hirurg, a moji rođaci i ujaci su talibani. Nadam se da sada talibani nisu isti kao pre 20 godina, a sada se više fokusiraju na ekonomiju i borbu protiv siromaštva u Avganistanu”, priča Mustafa.
Međunarodna zajednica vrši pritisak na talibane da naprave ustupke o proširenju vlasti izvan redova veterana džihadista ili garantovanja ženskih prava.
To će testirati koheziju pokreta koji se dokazao na bojnom polju, ali koji sada mora da se suoči sa izazovima mira.
“Postoje poteškoće u džihadu. Ali mi uživamo u poteškoćama i kada pogledamo u prošlost, morate se osećati srećno”, zaključio je Mavlavi Mansur.
Izvor fotografije: EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV
