Dugo sam razmišljao da li da se odvažnim na ovaj samoinicijativni potez, jer sam vaspitavan u demokratskom duhu, a to praktično znači da sam uvek spreman da čujem argumente druge strane i da sa njima polemišem. Međutim, u slučaju pristalica blokaderskog pokreta tako nešto ne pomaže, zato što su oni od momenta pokretanja nasilnih demonstracija i blokada zahtevali da svi koji ne misle kao oni budu izopšteni, da sa njima nema šta da se razgovara, te da bi sve nas trebalo vešati, streljati, šišati do glave, dolaziti nam ispred ulaza i kuća, maltretirati nam porodice, vređati nas i diskreditovati… U početku tog primitivnog ophođenja mislio sam da će to ludilo nekako proći, da će se dozvati pameti i da će shvatiti da je ipak druga strana brojnija, te da je negiranje većinske Srbije apsolutno bolesno samo po sebi.
No, kako je vreme odmicalo, zapravo sam shvatao da oni žele da javnost dovedu do stanja straha i da na taj način zapravo pokažu kako su oni preuzeli sve u Srbiji, što bi im ujedno dalo krila da, ukoliko bi se neko pobunio, takvog bi mogli da provedu kroz toplog zeca uz batine, ponižavanje, maltretiranje i najpre izopštavanje. Suština je bila svima nama koji ne mislimo kao oni da se na indirektan način, kroz društvene tokove, zabrani da iskažemo mišljenje i da budemo svuda i na svakom mestu ponižavani i negirani. Recimo, kao da ne postojimo. Išli su čak dotle da su negirali i samog predsednika države, rekavši mu da nije nadležan i da sa njim nemaju šta da pričaju. Elem, pošto su na društvenim mrežama imali široku akciju sejanja najgorih uvreda prema nama i najprimitivnijeg omalovažavanja, bez ikakve želje da o nečemu polemišu, shvatio sam da je po nas i našu kampanju najbolje da uvažimo njihove zahteve. Dakle, oni sa nama ne žele da razgovaraju, pa samim tim nama lakše.
Potpuno je besmisleno trošiti dragoceno vreme i energiju da taj ekstremizovani svet u nešto ubediš, jer oni ne žele čak ni da čuju da postojimo. Samim tim, najbolji metod tokom izborne kampanje koja nam sledi jeste da svaki njihov nalog, nebitno da li je pravi ili botovski, na svakoj društvenoj mreži blokiramo. Šta god da napišu, jednostavno, mi ignorišemo i odmah blokiramo. Kao da ne postoje. Oni su želeli da se uspostavi takav odnos da mi ne živimo jedni sa drugima, već jedni pored drugih. Nema nikakve potrebe da ih ubeđujemo da to nije normalno, jer oni žele da ono što nije normalno zapravo uvedu kao normalnost. Pošto ne žele da nas primećuju, ne žele komunikaciju sa nama, prihvatamo njihovu želju i jednostavno ih ignorišemo, što je na društvenim mrežama još lakše jer na svim platformama postoji opcija blokiranja. Kako primetiš neki njihov nalog, odmah ga blokiraš, kao i svakog njihovog pratioca. Naša obraćanja moramo da svedemo isključivo prema ljudima koji su svakako pristalice politike predsednika Vučića i njih da ohrabrimo da se bore u nastupajućoj kampanji, kao i da izađu na glasanje, ali ujedno i da se obratimo onom delu birača koji vagaju na racionalan način šta je dobro za budućnost Srbije.
Postoji jedan deo neopredeljenog biračkog tela koji želi izvesnost u zemlji i koji nema nameru da rizikuje sopstvenu budućnost zarad bilo čijih ludorija. Njima moramo da se obratimo na pristojan i krajnje civilizovan način, da ako izraze neko negodovanje, a ono ima smisla, da ih saslušamo i probamo da usvojimo ono što nam predlažu.
Vladimir Đukanović
Rođen 2. marta 1979. godine u Beogradu. Završio Prvu beogradsku gimnaziju, a potom Pravni fakultet. Danas je advokat, narodni poslanik, oženjen Majom, otac Dimitrija, Đorđa, Jelisavete i Anastasije. Verujući čovek, patrijarhalno vaspitan i veliki navijač Crvene zvezde.
