Subota pred Uskrs u Srbiji obično miriše na tradiciju, mir i porodična okupljanja. Ali, dok se u našim domovima farbaju jaja, na drugoj strani planete, u trouglu SAD, Kanade i Meksika, polako se pali mašinerija kakvu sport nikada nije video. Tačno je dva meseca do trenutka kada će da se podigne zavesa na najvećem, najskupljem i verovatno najkontroverznijem projektu u istoriji fudbala. Mundijal 2026. kuca na vrata, a mi se pitamo: Da li nas čeka fudbalski vaskrs ili kolaps igre koju volimo?
Prvi put u istoriji, na završnom turniru gledaćemo čak 48 reprezentacija. FIFA se vodi idejom „fudbal pripada svima“, ali kritičari su surovi: Koliko nam je stvarno potreban turnir na kojem će se u grupnoj fazi igrati mečevi koji po kvalitetu jedva dostižu nivo osrednjih ligaških duela? Sa ovolikim brojem timova, Mundijal gubi svoju ekskluzivnost.
Megalomanija: 48 reprezentacija i fudbalski “vašar”
Irak, navijači slave plasman na Svetsko prvenstvo (AP Photo/ Hadi Mizban/Tanjug)
To više nije „zatvorena VIP žurka“, već vašar sa ringišpilom i bokserskom kruškom koji preti da umori i najzagriženije fanove. Format sa grupama od po četiri tima je srećom zadržan, ali će broj utakmica (čak 104!) naterati i najizdržljivije da se zapitaju – gde je granica? Ipak, za male nacije koje su decenijama sanjale o ovom trenutku, ovo je vaskrs njihovih snova. Dilema ostaje: da li ćemo dobiti više magije ili samo više komercijale koja će “razvodniti” suštinu?
Sarajevo slavi plasman fudbalera BiH na Svetsko prvenstvo / Foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia
Navijači su oduvek bili srce svakog prvenstva, ali ovog puta to srce bi moglo da “preskoči” zbog aritmije koju izaziva geografija. Severna Amerika je nemilosrdna. Zamislite prosečnog navijača koji jednu utakmicu gleda u sunčanom Meksiko Sitiju, a tri dana kasnije mora da pređe 4.000 kilometara do Toronta ili Sijetla. Cene ulaznica su na crnom tržištu već probile sve razumne granice, a troškovi prevoza i smeštaja čine ovaj Mundijal najskupljim ikada. Postavlja se pitanje – za koga se igra ovaj fudbal? Za običnog čoveka koji mora da proda svoj Mercedes da bi gledao reprezentaciju BiH, ili za korporativnu elitu koja će u ložama da ispija šampanjac dok se pravi navijači znoje u nekom “golubarniku”, menjajući tri vremenske zone u 48 sati?
Hiljade kilometara i prazni džepovi navijača
Dušan Vlahović/FOTO: EPA/ANDREJ CUKIC
Ono što nas u Srbiji najviše boli ovog prazničnog vikenda je činjenica da nas tamo – nema. Nakon haosa u kvalifikacijama, “Orlovi” će najveći spektakl gledati pored malih ekrana. Dok svet bude odbrojavao, mi ćemo da analiziramo gde smo to pogrešili. Ta praznina je opipljiva. Bez Srbije, ovaj Mundijal će za nas imati boju nostalgije i gorak ukus propuštene prilike. Gledaćemo druge kako se raduju u Alabami ili Teksasu, dok lepimo igrače Haitija i Kurasaa u Panini.
Donald Tramp dobio FIFA nagradu za mir (Foto: Sam Corum, PA Images / Alamy / Profimedia)
Mundijal 2026. je velika raskrsnica. Ako prođe onako kako su planirali čelnici u Cirihu, fudbal će da potvrdi da je globalni fenomen bez premca, osvajajući poslednje bastione nezainteresovanosti u Americi. Ako, pak, preduga putovanja, logistički kolaps i preveliki broj neatraktivnih ekipa uguše draž igre, pamtićemo ga kao trenutak kada je pohlepa definitivno pobedila sport. Dva meseca pre starta, svesni smo da se fudbalska planeta sprema za skok u nepoznato. Lopta je možda ista, ali su ulozi nikada veći.
A mi? Mi ćemo gledati, nadati se i čekati neki novi Vaskrs našeg fudbala, dok Mesi, Mbape i neka nova deca budu pisali istoriju u obečanoj zemlji. I, da ne zaboravimo – prvenstvo, tačno za dva meseca, 11. juna, otvaraju Meksiko i Južna Afrika, u 21 čas po srednjeevropskom vremenu.
