On je protiv Čivasa propustio priliku da u nadoknadi iznenadi sa bele tačke, tako da je njegov tim izgubio (3:2). Naravno, mediji su ga dočekali “na nož”, ali nije se Đurđević dao pokolebati. Objasnio im je kako je izgledalo njegovo odrastanje, da je kao dečak preživeo bombardovanje i da je to pritisak, a ne kad promaši penal.
Đurđević u duelu sa Ramosom Profimedia
– Postoje pritisci poput onog kad proživljavate rat, kakav se trenutno vodi između Irana i Amerike. To je veoma jak i težak pritisak za vojsku i sve one koji rizikuju svoje živote svakog trenutka. Igranje fudbala, promašivanje penala ne stvara toliki pritisak. Imao sam samo pet godina kada je moja zemlja bombardovana. Moj brat Kristijan i ja smo svo vreme želeli da budemo napolju i igramo fudbal. Nismo želeli da razmišljamo o stvarima koje su se dešavale. Bilo je veoma teško, ali srećom, nisam izgubio nikog bliskog. Bombardovanje je trajalo mesecima, ali na kraju, to vas čini čvršćim i mnogo brže sazrevate, kao što je bio slučaj sa mnom. Mislim da nisam bio svestan koliko je zapravo bilo teško – opisao je Đurđević.
On je tek u februaru stigao u ovaj klub i nije mu dobro počelo. Ipak, nije deprimiran i tvrdi da će sledeći put opet da preuzme odgovornost da šutira penal.
Profimedia
– Od prvog dana sam srećan i zadovoljan što sam u ovako dobrom timu. Na početku je bilo teško, nisam postizao golove, a to je za napadače najveći problem. Srećom, imam podršku svih, opustio sam se i sve je krenulo na bolje. Nije mi prvi put da promašim penal. Ko ne šutira, taj ne promašuje. Znam da ću izvesti penal I sledeći put i dati gol. Biću prvi koji će da se javi da šutira. Ne plašim se ničega – istakao j Đurđević.
Medije je zanimalo zbog čega napadač začepi uši kad postigne pogodak.
– Imam puno poverenje u saigrače, siguran sam da će doći još prilika. Imamo mnogo povreda, primali smo golove iz penala, dobijali crvene kartone, ja sam promašio penal. Sve će se to promeniti. Kad igrate kod kuće, imate podršku 50.000 ljudi. Ne možete tek tako da poklonite pobedu nekome. To zaista boli. Kad sam stigao u Meksiko, imao sam period neigranja od šest meseci. U nekim utakmicama nisam ulazio u igru, nisam dobijao ni poziv u reprezentaciju. Prvi gol protiv Čivasa sam proslavio na taj način, kao da nečujem nikakvu buku. Posle toga nisam menjao način radovanja kod gola, neću to činiti ni sad – istakao je Srbin.
Sa 32 godine može da kaže da iza sebe ima solidnu karijeru. Međutim, njegov početak nije bio tako sjajan.
– Kad sam imao 15, 16 godina, bio sam siguran da ću igrati profesionalno i da mogu daleko da doguram. Imao sam samopouzdanje i veru, jer sam uvek imao pobednički mentalitet. Morao sam da pomognem porodici i vratim za sve što su učinili za mene. Sa 17 godina sam debitovao za tim koji se zove Rad, gde sam postigao mnogo golova. Kad sam bio klinac, morao sam da putujem sa dva, nekad i tri autobusa kako bih na vreme došao na trening – zaključio j Đurđević.
