ZAŠTO IRAN VERUJE DA POBEĐUJE U RATU? Tramp “obezglavio” hobotnicu, ali ga stežu oko vrata: “Videćemo mnogo drugačiju ZVER OD SADA!”

Iranski lideri veruju da pobeđuju u ratu, i to ne bez razloga, tvrde analitičari. Mesec dana nakon što su u ratu učestvovale dve mnogo moćnije vojske – američka i izraelska, Islamska Republika ne samo da je preživela, već je, izgleda, spremna da diktira uslove njegovog završetka.

– Da, vojne baze su bile na meti. Mnogi vojni komandanti su ubijeni. Ali iz njihove perspektive, oni dobijaju rat. Uspeli su da nateraju (američkog predsednika Donalda) Trampa da se vrati pregovorima – rekao je Said Golkar, vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu Tenesi u Čatanugi i stručnjak za Iransku revolucionarnu gardu (IRGC).

Nakon više od 16.000 vazdušnih napada Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Izraela, glavni fokus sukoba u Iranu više nije njihova iznurena vojska, već sudbina svetske ekonomije. Režim u Teheranu da je njegov efekat na svetske cene nafte dokaz uspešnosti njegove strategije asimetričnog ratovanja – ne oslanjaju se na tenkove i vojne brodove, već na precizne napade usmerene na krhku infrastrukturu naftne industrije Bliskog istoka, piše magazin “Tajm”.

Pored zatvaranja Ormuskog moreuza, ključne rute za petinu svetske nafte, Iran je podstakao inflaciju lansiranjem hiljada naoružanih dronova ka gasnim postrojenjima, bazama i rafinerijama širom Bliskog istoka. Taj pritisak je naterao Trampa da ukine sankcije na iransku naftu u vrednosti od 15 milijardi dolara, a već je suspendovao naftne sankcije Rusiji, za koju se navodi da Iranu obezbeđuje obaveštajne podatke i dronove.

“Umesto da sruši režim, vojna operacija ga u nekoliko ključnih aspekata zapravo jača”, napisao je Deni Citrinovič, bivši specijalista za Iran u izraelskoj vojnoj obaveštajnoj službi, u listu “Israel Hayom” 27. marta. Dva dana ranije, bivši šef britanske spoljne obaveštajne službe MI6, Aleks Janger, rekao je za “Ekonomist”: “Realnost je da su SAD potcenile zadatak, i mislim da su pre oko dve nedelje izgubile inicijativu u korist Irana”.

Prema mišljenju Golkara, ono što brine “obične” Irance jeste to što Tramp pokušava da sklopi primirje sa režimom koji je ekstremniji i agresivniji nego na početku rata.

Ormuz – ključno oružje

Obraćajući se novinarima u Beloj kući 26. marta, Tramp je sažeo zašto Iran već više od 40 godina preti zatvaranjem Ormuskog moreuza ako bude napadnut.

– Problem sa moreuzom je sledeći: čak iako ostvarimo 99 odsto uspešnosti, preostalih 1 odsto predstavlja rizik. Taj 1 procenat znači da projektil može da pogodi trup broda koji košta milijardu dolara, zar ne? – zapitao je.

Upravo se na tu računicu Iran oslanjao još od 1980-ih, kada je rat sa Irakom uključivao i Tankerski rat 1987, što je dovelo do toga da američki ratni brodovi prate kuvajtske tankere kroz Persijski zaliv. Od tada, Iran je glasno i dosledno tvrdio da je zatvaranje moreuza ključ njegove odbrane, ulažući u sve, od mini-podmornica do mina i rojeva malih čamaca, kako bi mogao da uradi upravo ono što sada radi. Zašto SAD nisu bile spremne?

Udarci usmereni na uklanjanje vrha vlasti imali kontraefekat?

Trampovo samouvereno predviđanje kratkog, uspešnog rata usledilo je nakon izuzetno glatke operacije hapšenja predsednika Venecuele Nikolasa Madura dva meseca ranije – i predaje vlasti potpredsednici Delsi Rodriges.

Vlast je takođe bila najbolje mesto u Iranu za bogaćenje, posebno kroz šverc nafte pod međunarodnim sankcijama. Ali kada je vrhovni vođa Irana, ajatolah Ali Hamnei, ubijen tokom prvog talasa vazdušnih napada 28. februara, njegov režim se, umesto da se raspadne, dodatno ujedinio.

– Kada su uklonili Madura, svi su gledali da spasu svoju kožu. U Iranu je sistem ideološki – objasnio je Golkar.

Prema mišljenju iranskog novinara koji je želeo da ostane anoniman zbog straha od odmazde, sada je režim u Iranu vojni – Iranska revolucionarna garda drži sve konce u svojim rukama, dok je Modžtaba Hamnei, Alijev sin i naslednik na mestu ajatolaha, “samo ukras”.

Tramp takođe nije zadovoljan novim ajatolahom, a za “Aksios” je početkom marta rekao da bi voleo da bude uključen u izbor sledećeg iranskog vođe “kao u slučaju Delsi u Venecueli”.

To izgleda malo verovatno – pre svega zato što je, kako je IRGC učvrstio redove, primećeno da je moć koncentrisana u njegovim najekstremnijim elementima. Nakon što je u izraelskom napadu ubijen Ali Laridžani – lojalista režima sa dugogodišnjim iskustvom u spoljnoj politici – njegov naslednik na čelu Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost postao je Mohamed Zolgadr, general IRGC-a, kojeg je jedan iranski novinar opisao kao “fašistu”. Analitičari smatraju da je najmoćnija figura u Iranu šef IRGC-a Ahmad Vahidi, za koga se sumnja da je nadgledao bombardovanje jevrejskog centra u Buenos Ajresu na početku karijere, a 2022. je vodio smrtonosno gušenje iranskih protesta.

“Praktično, to znači da Trampova administracija možda pregovora sa unutrašnjim krugom IRGC-a koji je bio umešan u ugnjetavanje i masovno ubijanje iranskog naroda”, napisao je Farzin Nadimi iz istraživačkog centra Vašingtonski institut za bliskoistočnu politiku.

Beskompromisni tvrdolinijaši

Drugi se pitaju da li pregovori uopšte imaju budućnost, s obzirom na ograničenja koja nameće ideologija režima. U užem krugu Hamneija, Laridžani je smatran jedinim kome se moglo verovati. Sada Trampovi ljudi navodno pregovaraju sa Mohamedom Bagerom Galibafom, bivšim generalom IRGC-a za kojeg se govori da je korumpiran i ulizica.

– Nema sumnje da IRGC zarađuje mnogo novca kroz neformalnu i kriminalnu ekonomiju. Ali obično zaboravljamo da IRGC sve to radi kroz prizmu ideologije. Oni misle da to zaslužuju. Zarobljeni su u toj ideološkoj mreži, pa su im postupci veoma ograničeni i, za razliku od venecuelanskih političara, nisu u stanju da donose odluke na osnovu ličnog interesa – tvrdi Golkar.

Čak i ako pregovori o okončanju rata budu napredovali, borbe se mogu nastaviti. IRGC je zapretio da će njegovi saveznici Huti, zatvoriti međunarodni brodski put u moreuzu Bab el-Mandeb kod Jemena.

Prema mnogim merilima, Islamska Republika se bori. U četvrtak je jedan zvaničnik IRGC-a na državnoj televiziji objavio da se minimalna starost za službu na kontrolnim punktovima spušta na 12 godina.

– Bili su spremni za ovakav rat. Ali gubitnik ovog sukoba biće iranski narod. Videćemo mnogo drugačiju zver od sada – mnogo radikalniju i agresivniju Islamsku Republiku spolja, a represivniju iznutra – zaključio je Golkar.

Sve najnovije informacije o ratu u Iranu, čitajte u našem blogu.

(Mapa) Iran, div na kolenima: Sve o državi koja ratuje sa Amerikom i Izraelom.

(Mapa) Iran pokrenuo spiralu smrti: Evo ko ratuje do istrebljenja, karte su bačene.

Basidž – najstrašnija unutrašnja sila u Iranu: Teheran pod čizmom ozloglašene milicije

(Time)