“BEZGLAVO SAM JURCAO” Ispovest Žike Jakšića nakon teškog perioda: “Danas žalim samo zbog jednog”

Žika Jakšić je iza sebe ostavio, sigurno, najdramatičniju godinu u svom životu. Moždani udar, koji je imao prošlog juna, danas smatra velikom opomenom koja ga je naterala da počne da mnogo više vodi računa o sebi. No, uprkos činjenici da je danas toliko toga drugačije nego pre godinu dana, razgovor ne počinjemo tim promenama, već temom za koju on smatra da ne dobija dovoljno medijskog prostora.

– Moj rođendan je, istovremeno, rođendan Fondacije „Nikad nije kasno“, koju smo osnovali prošle godine. Slavlje se pretvara u donatorsko veče, tokom kog moji prijatelji umesto da mi donose poklone, ulažu u Fondaciju. Iz nje se finansiraju deca iz cele Srbije, koja pokazuju izuzetne uspehe u znanju. To se prezentuje u emisiji “Nikad nije kasno” – kaže Žika, a na pitanje koje je bitne promene uneo u svoj život, on odgovara:

– Pre sedam dana sam se, konačno, odrekao cigareta. Neko vreme im se sigurno neću vraćati. Kad sam izašao iz bolnice, dve dotadašnje kutije sam sveo na jednu, a sada će se konačno moja pluća odmoriti od duvana. Drugačije je i to što dosta vremena provodim kod kuće, razmišljajući. Svestan sam da je počela nova faza mog života, mirnija, staloženija… Bezglavo sam jurcao, a u takvim okolnostima se mnogo vremena baci. Sada se trudim, koliko god je moguće, da vreme trošim sa svrhom, pa čak i ako ceo dan ne radim ništa. Plandujem, ali zato što sam to planirao.

Kada smo ga pre par meseci zvali da bismo mu predložili ovu priču, rekao je: “Sada sam na osamdeset posto, sačekaćemo još malo”. Danas kaže da još uvek nije kao nekad, a onda dodaje:

– Dešava mi se da izgubim misao ili da ne mogu da pronađem reč. To traje sekundu, a mene uhvati panika. Srećom, dovoljno sam se oporavio da bih mogao normalno da funkcionišem. Možda gledaoci emisije imaju utisak da je sve isto kao pre, ali meni nije. Drugo, fali mi ona ludačka energija koju sam imao. Moguće je da je ona išla uz fazu života koja je ostala iza mene. Sada ću biti mirniji, mudriji… Prija mi na neki način. Kad sam bio pun energije, bio sam zanesen. Energija me je nosila i kroz posao, i kroz privatan život, i kroz druženja s ljudima. Nisam bio svestan realnosti. Sada jesam. S obe noge stojim na zemlji. Drugačije doživljavam svet.

Na pitanje da li je, u tom vrtlogu, zbog brzine o nekim ljudima stekao pogrešno mišljenje odgovara:

– Moramo da shvatimo da se ljudi menjaju, kao što se i mi menjamo. Često čujemo da se neko razočarao u nekoga, jer se promenio. Bio je onakav, sada je ovakav. Ja sve to shvatam kao period odrastanja. Nisam razočaran, jer nisam mnogo ni očekivao.

U poslednje vreme Žika se vrlo često bavi temom „koliko nam je vremena ostalo“, a evo i zašto:

– Pre nisam razmišljao o vremenu, a sada sam svestan da mogu da poživim još pet, deset, dvadeset, pa i da je trideset, proći će te godine. Taj naš peščani sat će da istekne. Na mom satu je ona gornja polovina ovog trenutka manja, a u ovoj donjoj se mnogo toga nakupilo. Trudim se da onu gornju što bolje osmislim, a ovom donjom sam zadovoljan… Bog mi je dao više nego što sam mogao da zamislim dok sam bio dečak. Jedino mi bude žao kad pomislim da je nebrojeno sati, dana, meseci otišlo na bezvezne priče. Da sam ih bolje iskoristio, verovatno bih još više postigao.

Otkad je imao moždani udar, prestao je da pravi velike planove, ali svi koji ga znaju reći će vam da i dalje radi s ogromnim entuzijazmom.

– Znam da fizički više nisam u punoj kondiciji, niti sam Žika od trideset ili četrdeset godina. S druge strane, osećam nadmoć u psihičkom smislu, jer se nagomilalo iskustvo. Mentalno sam mnogo spremniji i vispreniji nego što sam bio. To je taj novi balans.

Igrom slučaja, razgovarali smo dan posle proslave četrnaestog rođendana Žikinog mlađeg sina Dušana. Uz još jednu konstataciju da vreme leti, podsetili smo se da Andrija, kog je Žika dobio u prvom braku, ima dvadeset godina više. On je otvoreno govorio i o tinejdžerskim danima i razlikama njegovih sinova, a detaljnije o svemu čitajte na portalu Story.rs