Уредник портала “Око” Момир Турудић провео је три недеље у Либану непосредно пред почетак и на самом почетку израелских удара на положаје Хезболаха у Либану. По повратку у Србију, описао је земљу која је, како је истакао, на њега оставила неизбрисив утисак – своју разноликост, виталност, хумор и непресушну тугу.
Турудић је истакао да Либан представља јединствену земљу на свету по томе колико лепоте и различитости нуди на малом простору – свега 200 километара од севера до југа и стотинак од истока до запада.
Природне контрасте описао је као задивљујуће, јер се за сат времена аутомобилом може стићи са медитеранске обале до планинских врхова од три хиљаде метара, где се скија. Уз то, културни слојеви феничанске, римске, грчке и турске цивилизације, као и мноштво хришћанских традиција, стварају, навео је, невероватну мешавину.
“Много бољи познаваоци Либана кажу да када дођеш у Либан, за седам дана се смртно заљубиш у земљу, за месец дана почнеш да пишеш књигу о томе, а за годину дана схватиш да о земљи не знаш ништа”, рекао је Турудић.
Либан – разноликост на једном месту
Говорећи о верско-етничком распореду становништва, Турудић је навео да на југу земље претежно живе муслимани шиити, иако ни тај простор није верски хомоген. Као пример, навео је свештеника на југу који је одбио да се евакуише, говорећи да је то његова земља, да би га сутрадан погодила израелска тенковска граната. На северу земље, условно речено, већину чине хришћани, мада на обали постоји и Триполи са сунитском већином.
“Та нека условна подела важи и за Бејрут – где је југ најсиромашнији део. Претежно то су шиити, избеглице из Сирије и палестинске избеглице. Централни део већином чине сунити, и северни део хришћани”, навео је Турудић.
Заједницу Друза описује као изузетно тешку за дефинисање. Прецизирао је да су Друзи у 10. веку настали из шиитске гране ислама, али да су вековима усвајали елементе из многих других религија и филозофских традиција, тако да сада представљају јединствену мешавину коју није лако сврстати. У Либану их живи око 300.000, а заједница је по природи затворена, па се припадником Друза, како је истакао Турудић, може сматрати само онај ко је то рођењем.
“Дете није Друз ако отац није Друз. Не може бити упућено ни на који начин у та веровања до треће генерације, и то ако се деца жене или удају за Друзе”, објаснио је Турудић.
Хезболах – спорна тачка
Иако је Бејрут подељен на верско-етничке зоне, Турудић је нагласио да је реч о условним границама и да је град у потпуности слободан за кретање – чак и у ратним условима. Ипак, напоменуо је да је јужни бејрутски кварт Дахије, упориште Хезболаха, и пре почетка сукоба носио посебну тензију коју је лично искусио приликом боравка у том делу града.
“Нисам ни ушао у Дахије да разгледам, када ми је пришло неколико људи у униформама, питало ко сам, одакле сам, зашто сам дошао – никакве агресије, никаквих претњи, али су замолили да обришем фотографије које сам направио, јер су људи страшно напети”, истакао је Турудић.
На питање да ли су Либанци навикли на ратну тензију, Турудић је одговорио да га је велики број либанских пријатеља звао прве вечери рата да га теши и уверава да се не плаши.
“Говорили су ми ‘Ми смо у рату од зоре човечанства, нисмо ни прекидали никада’. Да, јесу навикли, али наравно да није исто када се осећа да долази нови рат – та тензија је у јужном Бејруту могла да се сече у ваздуху”, закључио је Турудић.
“Разноликост интензивнија него у Југославији”
Поредећи Либан са Југославијом, Турудић је нагласио да је либанска разноликост, иако на мањем простору, интензивнија него она у бившој југословенској држави. Поред арапског као заједничког језика, огроман број становника говори француски – наслеђе колонијалног периода – као и енглески, нарочито међу онима школованим на Америчком универзитету у Бејруту, једном од најпрестижнијих у свету.
“Добар пријатељ рекао ми је: ‘Знаш која је разлика код вас у Европи – дође Први, па Други светски рат, велика кланица, па онда имате дужи период мира. Код нас су ти периоди много краћи.’ А други је рекао: ‘Ми смо овде као нека огромна породица – не можемо једни без других, а не можемо ни једни са другима. Живимо у срећи и љубави, посвађамо се, покољемо се, па се опет миримо'”, рекао је Турудић.
Истакао је да Либанци, без обзира на верску или националну припадност, деле заједничку идентитетску тачку – понос на то што су Либанци. Као илустрацију навео је разговор са Јерменима у либанском кварту чији су зидови прекривени јерменским заставама и графитима против Турске и Азербејџана.
“Рекли су ми: ‘Ми смо либански Јермени. Јесмо Јермени, али смо и либански Јермени.’ Свако на неки начин има ту специфичност којом обележава територију”, оценио је Турудић.
Отпор према рату
Однос Либанаца према Хезболаху описао је као сложен.
“Постојала је нада да се Хезболах неће умешати, чак и ако крене напад на Иран – јер се знало ако уђе у тај сукоб да ће одговор Израела бити страшан. Хезболах је издао саопштење да ако буде обичан рат какав је био прошле године, неће се умешати. Али после убиства Алија Хамнеија, сутрадан се у Дахијеу окупио огроман број људи и могло се осетити да ће нешто да се деси”, тврди Турудић.
Када је рат почео, прва реакција великог броја Либанаца, како описује Турудић, била је да су “опет гурнути у рат који није њихов”. Истовремено, сви су били свесни да Хезболах, иако је сачувао одређене капацитете, не може озбиљно угрозити Израел, али да ће израелски одговор бити несразмерно жесток – не само за Хезболах, него за читав Либан.
“Тај капацитет није довољан да може озбиљно да угрози Израел”, процењује Турудић.
Туга и бес
Израелски налог за потпуну евакуацију Дахијеа описао је као догађај без преседана. Стотине хиљада људи морало је за само неколико сати да напусти кварт – ка планини Либан и северном Бејруту. Сва склоништа либанске владе и школе претворене у прихватилишта, која су брзо попуњена до крајњих граница.
“Одређен број људи практично спава и живи у својим аутомобилима паркираним поред плочника, готово свуда у Бејруту. То је страшан призор, колико год човек видео тако нешто раније у животу – ја готово 18 година радим као преводилац са избеглицама – немогуће је остати равнодушан пред таквим призором”, подвукао је Турудић.
Напоменуо је да су два осећања која су га обузела – туга и бес, који се смењују. Нагласио је да је он лично за све то време био у привилегованом положају, у делу града који никада није бомбардован, са свом потребном логистиком и могућношћу евакуације путем амбасаде, коју 99,9 одсто Либанаца нема.
“Туга је прво и основно осећање, то је неки камен у стомаку који од почетка стоји. И поред тог хумора и невероватне виталности Либанаца”, закључио је Турудић.
Емисију у целости можете да погледате у видео запису на почетку текста.
