NAKON završene posete i obraćanja u Velikoj školi Tesla se u društvu domaćina uputio na Kalemegdan gde je njemu u čast održan koncert orkestra dunavske pukovnije sa dirigentom Davorinom Jenkom.
Adligat
Potom je nastupao hor Akademskog društva „Obilić” kojim je dirigovao Josif Marinković, izvodeći dela Biničkog i Mokranjca. Mnogi Beograđani iskoristili su ovu priliku da vide Teslu.
Veče je bilo rezrvisano za banket u restoranu “Smutekovcu”. U prisustvu najviđenijih građana držani su brojni govori i dizane zdravice u čast uvaženog gosta. Prvu zdravicu je održao Milovan Marinković predsednik opštine, a nakon njega, gostu i prisutnima je nazdravio profesor Kosta Alković.
Uzvraćajući na ove zdravice Tesla je rekao: „Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svet, kao i svaki čovjek, imao sam i uspeha i neuspeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana jer sam srazmerno za kratko vreme dostigao velike uspehe i dobitke.
Ali slobodno, bez ikakvog pretjerivanja, mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osećao ovakvu slast uspeha, kao što osećam sada ovde, u sredini vašoj i uz vaše priznavanje, mila braćo moja.
Kao i svaki mlad čovek, ja sam imao i imam puno planova, ideja, zamišljaja, ideala. Čovjek se maša za hiljade stvari, pa od hiljadu može biti samo jedna dobra, a od hiljadu dobrih samo jedna ostvarljiva. Goneći se za tim ostvarenjem, moj je život bio neprestano trepetanje između agonije neuspjeha i blaženstva uspjeha. Ja sam se punih osam godina nosio i baktao s izvesnim idejama; bivalo je doba kada sam bio sirotan, kad me je golemih napora stajalo da nabavim najpotrebnije stvari, koje su mi nužne za opit.
Foto: Iz knjige “Tesla – Srbim sam”
Nabavio sam lampu, nabavio potrebno željezo, nabavio druge nužne spreme, trudio sam se da konstruišem jednu mašinu gdje je trebalo, kad zagrejem jednu polugu, da nastane kretanje. Bila je noć. Ja sam pripremio sve i sad je trebalo da izvršim probu. S uzdrhtalom rukom uzeo sam lampu i primakao je željeznoj poluzi. Za malo i sprava se počela kretati. Uspeh, sreća, blaženstvo! Ja sam osećao da sam u raju.
U svima tim trenucima i uspjeha i neuspeha, vazda me je krepila nada da će moj rad biti od koristi za Srpstvo, za moj mili narod, u kome sam rođen. Ja osjećam mnogo više, no što mogu da kažem. Stoga vas molim da jačinu mojih osjećanja ne merite po slabosti mojih riječi. Istrgnut sam iz sred poslova, da amo dođem, i još ne mogu da se oslobodim misli i ideja koje me, evo, i ovde prate.”
POSLE Teslinog obraćanja, koje je propraćeno burnim aplauzom i uzvicima „Živeo”, njegov rad gostima je u svom govoru približio profesor Đorđe Stanojević, između ostalog rekavši: „Da bih vam što bolje predstavio kontrast između dejstva slabih i veoma jakih struja, dozvolite mi jedno upoređenje. Poznata je stvar, da se čovek iz puške može ubiti. Još će sigurnija smrt biti kad se na čoveka izbaci 5, 10 ili 50 pušaka. Ali pomislite, kakvo bi iznenađenje bilo kad bi na čoveka izbacili 10 ili 20.000 pušaka i on bi ostao živ. Isto je to i sa električnom strujom. Dok čovek umire pod udarcem struje od 200 volata, dotle g. Tesla pred skupom najvećih naučara engleskih i francuskih propušta kroza se struju od 200.000 volata i ništa ne oseća.
Pogrešio sam, kad sam kazao da ništa ne oseća. U tom trenutku prožima ga neko osobito osećanje, on je u nekoj vrsti ekstaze, u kojoj mu pred oči izlazi slika svoga zavičaja, on se oseća da ga je srpsko mleko odojilo, pa ispoveda celom svetu da je Srbin.”
Na Teslu je posebno emotivan utisak ostavilo obraćanje pesnika Jovana Jovanovića Zmaja koji je u čast njegovog dolaska u Beograd ispevao pesmu “Pozdrav Nikoli Tesli” pri dolasku mu u Beograd, i koji je ovom prilikom prvi put javno čitao sopstvene stihove, vidno uzbuđenim glasom.
DOBROČINSTVA ZA ČOVEČANSTVO
NA BANKETU, u prisustvu najviđenijih građana, koji je bio priređen, u njegovu čast, u beogradskom u restoranu “Smutekovac”, Nikola Tesla je rekao: “U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala – to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to delo jednog Srbina. Živelo Srpstvo!”
U jednom trenutku, tokom pesnikovog kazivanja stihova, Tesla je preplavljen emocijama ustao, poklonio se, i poljubio Zmajevu ruku, što je izazvalo snažna osećanja kod svih prisutnih. Mnogima od njih su zasuzile oči, što je jedan prisutni novinar kasnije u svom članku zabeležio rečima: „Nikada ne viđeh plemenitijih suza u oku čovečijem”.
Koliko je Teslina poseta Beogradu značila celom Srpstvu najlepše svedoči činjenica da gotovo nema srpskog lista koji taj događaj nije propratio. Tako srpski list u Dubrovniku SRĐ, deceniju kasnije piše koliko je Tesla bio uzbuđen nakon Zmajevog recitovanja, obrativši se prisutnima posle pesnikovog nastupa rečima: „Bila je noć. Držao sam jednu žicu u jednoj, a drugu u drugoj ruci, a pogled mi je bio naperen u staklenu cijev. Sastavio sam žice, ali cev se nije rasvijetlila. Ja se umalo nijesam srušio. Da mi je topovsko tane grudi probilo, ne bi mi bilo teže i gore. Ali opet sam se pribrao. Izašao sam ponovo da pregledam cijelu spravu i tada sam našao, gde na jednom mijestu žice nijesu bile spojene. Spojio sam ih i cjev je zasvijetlila. Mojoj radosti nije bilo kraja. To su bili trenuci ekstaze. Takav je jedan čas za mene i sad, posle ovog laskavog pozdrava čovjeka, koji je jedini u Srpstvu, koga toliko poštujem i cijenim i čije sam pjesme u dalekoj tuđin čitao, ljubio i suzama zalijevao.”
Tasa Bogdanović, Teslin drug iz detinjstva i školskih dana, uzeo je reč nakon Tesle i rekao „da u ime kršne i goleme Like, postojbine Tesline, zablagodari na ovoj pažnji koja je ukazana jednoj Ličkoj zvezdi na naučnom Srpskom nebu, koja se je u tek dalekoj Americi pokazala u punoj svetlosti, sa željom da se i ličke goleti što pre nađu u zagrljaju majke Srbije”.
Zdravicu i besedu održao je i arhmandrit Nićifor Dučić, predsednik Učenog društva.
Sve se završilo posle ponoći, još jednim Teslinim obraćanjem, u kome je na kraju obećao da će u mislima zauvek biti sa Srpstvom.
TESLA se posle zabave vratio u hotel „Imperijal” gde ga je čekao njegov školski drug Mojo Medić, koji je o tom susretu kasnije svedočio: „Poslije ispita zrelosti otišao je svaki svojim putem. Vidjeli smo se samo par puta, a pošljednji put o dolasku njegovu u Biograd, kuda me je iz Zagreba brzojavno pozvao. Brzojav me je našao u postelji, i jedva sam trkom prispeo na vlak ( voz ), koji je oko 10 sati uvečer išao u Biograd. U Grand Hotelu čekao sam do 1 i po sat po ponoći, kad se vratio s predsjednikom Gradske Opštine s banketa u Smutekovcu. Do zore nijesmo ni oka sklopili. Razgovarali smo o svemu i svačemu. Zatim smo se spremili za odlazak; a u Zemunu se oprostismo i – rastasmo!
Pisao sam mu samo dva puta u Njujork, a o minuloj proslavi treći put. Za drugo pismo dalo mi je povoda ono protjerivanje o njegovoj narodnosti: naime da li je Srbin, Hrvat ili Madžar? Po teoriji o ’političkom hrvatskom narodu, pa i madžarskom, koja je ušla i u ’hrvatsko-madžarsku nagodbu, mogao je on biti samo Hrvat u užem smislu, a Madžar u širem smislu, jer smo onda imali užu i širu domovinu, – ali Srbin nije moga i gotovo ni smeo biti! Da se to pitanje jednom presiječe, molio sam ga, da mi na srpskom jeziku napiše raspravu o svojim pronalascima, kakva je na primer ona engleska što je u Srpskom Književnom Glasniku navedena, pa da je objavim u Ljetopisu Matice Srpske – ma uzalud! Ipak sam sa zadovoljstvom dočekao, da se u svome otpozdravu Udruženju Jugoslov. Inži. i Arhitekata nazvao SRBIN Amerikanac. A nije on nikada – ni kao srednjoškolac krio svoje ponosno ime Srbin. I kao tehničar u Gracu dokazao je Tesla svoje srpsko osjećanje.”
SUTRA: OREOL NAUČNIČKE SLAVE OROŠEN SUZOM PREDAKA
