Aleksandar Đorđević je košarkaška veličina čije se ime s poštovanjem izgovara širom sveta. Nije zato iznenađenje što mu je časopis Gigantes dodelio priznanje za doprinos i nasleđe koje je ostavio srpskoj i evropskoj košarci. Poseban trag ostavio je u Španiji, gde je nosio dresove Reala i Barselone, osvajao trofeje i stekao status miljenika navijača.
U razgovoru za Marku govorio je o brojnim temama, a između redova nagovestio i mogući povratak trenerskom poslu, s obzirom na to da je od odlaska iz Kine bez angažmana.
Na pitanje da li sebe smatra legendom, ostao je dosledan šampionskom mentalitetu.
– Volim da gledam napred, jer ako gledam unazad, znači da je gotovo. Veoma sam srećan i ponosan zbog ove nagrade, ali nije na meni da to kažem. Znam da sam uradio neke važne stvari u tom sportu i to je mali deo nasleđa koje ostavljamo generacijama koje dolaze – rekao je Đorđević.
Mnogi se pitaju kako trener takvog renomea i dalje nema klub.
– Nemojte se iznenaditi ako me uskoro vidite na nekom terenu. Imao sam neke opcije, neke sam odbio, neke se nisu realizovale. Strpljiv sam, ali istina je da svaki put kada stanem na parket, prorade vatra i strast koje nosim u sebi. Ipak, dovoljno sam zreo da sačekam pravi trenutak i projekat u koji želim da se uključim. Nisam trener koji ide samo da trenira; moram da budem uključen u projekat da bih seo na klupu.
Govorio je i o zdravstvenim problemima koji su ga pratili tokom godina.
– Prošle godine u novembru imao sam drugu operaciju kuka, sada imam oba veštačka – pokloni koje mi je ostavila sportska karijera. Bio je to težak period, jer oporavak nije bio lak. Još pred Olimpijske igre u Seulu pronađena mi je artroza kuka i operisan sam, deset dana sam bio u bolnici. Pre deset godina operisao sam prvi kuk, sada drugi. To su „pokloni“ narandžaste lopte.
Španiju i dalje doživljava kao drugu kuću, a podseća da je još 2003. godine dobio državljanstvo te zemlje.
– Ja sam malo i Španac i to je pitanje ponosa, jer je ova zemlja prepoznala ono što sam dao tokom 6–7 godina igranja ovde, u Barseloni i Madridu. Veoma sam zahvalan oba kluba. Jedna ćerka mi je rođena u Barseloni, druga u Madridu. Veoma sam vezan za ovu zemlju i voleo bih jednog dana da se vratim.
Upitan šta bi izabrao kada bi istovremeno stigle ponude Reala i Barselone, ostao je diplomatski nastrojen.
– To je hipotetički. Oba kluba sada imaju sjajne trenere. Ja sam slobodan da biram profesionalno i smireno. U našem poslu meri se profesionalnost, ne emocije.
Slično je odgovorio i na pitanje o eventualnom povratku u Partizan.
– I to je hipotetički, ali možda realnije. Uvek je pitanje pravog trenutka i pravog projekta. Trenerski posao meri se onim što ostaviš iza sebe. Ako je tim bolji kada odeš nego kada si došao, onda si uradio dobar posao. Želim da budem zapamćen kao neko ko je ostavio trag.
BONUS VIDEO
Zabranjeno je kopiranje, reprodukovanje, preuzimanje, prenošenje, objavljivanje i distribuiranje bilo kog dela ili celog teksta, fotografija i videa bez prethodnog izričitog pismenog odobrenja redakcije Sportissimo.rs
Poštovani čitaoci, možete nas pratiti i na:
